Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 и 7

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 225

хијани и не плаћају према такси свом свештенику, да не знају његов труд уважавати и према томе награђивати; свештеиик ће, разумије се, трпити од туда много у материјадном погледу, али за то не треба он да се служи свакојаким не.дозвољеним срествима, него нека им објасни лпјеио ствар и престави стање, у ком ће се налазити њихов свештеник — учитељ иа га они не Ке оставити без помоћи. Ако то не помогне, него се парохијани буду п даље држали пре^ашњег обичаја, тада нек се пожали старнјој власти, којој је у дужности, не само да надзире живот и рад свештеннков, него и да се стара, да снештенство има сигурнију награду, која доликује његовом звању и послу. Свештеник би могао и да нри иримању парохије склоии уговор са иарохијанима, у ком ће изложен бити сав посао свештеника и сва награда, која њему припада за труд н рад. Само би се такви уговори морали пажљиво састављати и у договору са иарохијанима, па да у њему буду потпуно изложене све дужности свештеника и парохијана, јер тако не би дошло ни дб каква спора, па једна ни друга странка не би се морала служити таквим мјерама, којима је рада да нриволи противну страну на савјесно и тачно иснуњавање својих дужности. Као год што не доликује свештенику ако је користољубик, тако му исто не доликује, да он сам захтјева од њих да га уважавају и поштују. Човјек ће само онда бити иоштован, ако сам буде знао и хшио поштовати своје звање п ако савјесно буде испуњавао своје дужности. Свештенпково звање је мој синко, такво да захтјева правог ноштовања и од народа и од оног, који га носи. Увиђам да ннје потребно, да ти излажем важност тог звања, јер сам увјерен да и тн схваћаш његову вриједност. Кад свештеник мора уважавати

своје звање, онда је он дужан бити и строг самом себи у испуњавању својих дужностн и обвеза, јер једино тим путем п на тај начин, т. ј. савјесним и тачним радом, примјерним животом и владањем да ће повод поштовању и свештеника и његова звања од других људи. Служба његова не трпи никаква попуштања, а тим мање ће трпити какво попуштање због угађања коме. Да би те од таквих погрјешака одучио, најбоље би било набројити сва та попуштања; но то се не може учинити, јер то зависн од разннх околности, од мјеста, парохијана, њнхове образованости, од твог положаја у свијету и срестава за живот. Још је теже изложити правнла у какав треба одношај да стуии свештеник ирема парохпјанима, према којима мора раднти тако, да ни најмање не побија важност свом звању. По могућности ја ћу ти изложити та правила, али ти могу у напред рећп да ће она бити кратка и непотпуиа; сва правила, која ти будем изложно, треба сам да поиуњаваш својим знањем и сопственим искуством а према околностима, у којпма си. Ти треба да знаш начнн, како ћеш се састајатн и како ћеш предусретати парохијане и у својој и у њиховој кући. Кад свештенику дође парохијанин за што било, треба овај да га ирими у своју собу, иа ма какав он био; дочекуј га како приличи, а никад не дај, да он тебе дуго чека. Ако је иарохијанин, иростијп, нека ти стојећи искаже своју жељу и потребу; али ако ће дуже остати код тебе, подај му мјесто, гдје ће моћи сјестн Сам не сједај ннкад, кад год парохијанин пред тобом стоји. Прост човјек не зна свагда исказати своје потребе или жалбу у учтивијем облику, а за то и свештеник ако би и чуо коју непријатну ријеч од њега, пе треба да се љути илн чак да га ружи, него благим ријечима нек га поучи