Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТбЧНИК

Стр. 327

господар." Сиромашна жена, чувши ово зачуди се јако и препаде, па отишавши приповиједа својијем еусједима о ствари, која јој се догоди. Сусједи њени одоше поменутом несретнику и упиташе га за што је он то говорио, а он им све каза, шта се с' њим догодило. Ови су га савјетовали да се покаје, да плаче за грјех свој и да иште опроштај од свемогућега Бога. Он им је на савјете одговорио: „Није могуће да то учиним, јер се самовласно предадох ђаволу." Ово изговоривши повика: „гле иду кнезови мука, да ме узму; јао мени окајаном-, оставите ме, да идем с' њима да ме не муче још горе!" Кад су хтјели људи да га придрже, узеше га нечастиви и понијеше са собом. Идући стадоше га мучити. а оставише оне што се с' њим у кући налажаху јако уплашене. Сви ови, и овима слични, догађаји, догађали су се не само ради казне грјешницима, већ и ради поуке другијем људпма. Таковијех примјера бивало је свагда, бива сада, а биће их и у будуће. Неки од хулитеља убијени су громом, други су уетрјељени стрјелама, а трећи су иокварили и погубили удове своје. Тако накарађени ишли еу од града до града те приповиједали свпјету силу и славу божију.

Муке њихове треба да нам послуже као примјер и поука, како би се свакад убојавали да не би пострадали тако или горе. Бога су хулили и Јудеји кад су роптали на Мојсеја у пустињи. Тога ради кажњени су, да ни један није могао ући у обећану земљу Ханаан. Кад ови сви ради тога грјеха помријеше у пустињи, колику ће већу казну имати они који без страха и стида вичу на Бога? И дан данас тај порок живи међу људима. шири се све већма и код нас у овпјем крајевима. Даиас ћемо и од дјеце да чујемо таквих ругоба и псовака, каквих нијесмо могли чути у прво доба ни од највећијех грјешника. Наш народ данас није опрезан како би требало да буде. Не ћу да речем сав народ, али смијем речн њих доста радо иримају туђе обичаје и њима кваре наше лијепе старе. Прије неколико година није се могло чути псовање, а данас доста и премного. Неко чује од каквог кочијаша, раденика или кога било да псује, па и он ©дма, а не ће од странца да научи како се ради, води трговина, земља обрађује, те нам зато хоће туђи готово све из шака да избнју. Но да смо ми у свачем мало опре нији мање би њих било.

(Наставиће се.)

V Апостолски мужеви. (Наставак).

III. св. Поликарп, еиискои Смирнски. У вријеме, кад се је вјера Хрпстова у лпцу ревноснијех мужева апостолских мало по мало распрострла ио цијелом свијету — јудејском и незнабошком, многобоштво се старало тада да помоћу државне власти уништи дјело Христово. Већ од времена Марка Аврелија (од половине II. вијека) почеше излазити и едикти о свеопштем гоњењу цркве Божије, и крв хришћанских мученика обилно се пролијевала по цијелој римској империји. Клевете и лажи незнабошких фанатика, које су понајпре замјењивале још неиздане крваве указе, сад су их допуњавале и свуда су налазиле средства за осуђење Хришћана као противнике

богова н печастивог клањања орловима, које су носили пред рпмеким војскама, и као противнике императорских статуа. Отказ приносити пред њима тамјан ематраху као светотатство — достојно смрти, а иеповједање друге релиђије осим државне у виду идолопоклонства, као побуну. Један од многобројних страдалаца у вријеме М. Аврелије и истинитих исповједника вјере Христове бијаше св. Поликарп. Чувени епископ II. лијека, св. Поликарп стајао је у блиском одношају с многима од св. Апостола, који су га, по свједоџби св. Иринеја — наставили у вјери Христовој, и заједно са Игњатијем Богоносцем бјеше он љубимац — уче-