Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 98

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

су, као што знамо, заборавилп били још и о таквим евојствима Божјим, као: знање и свудаприсутност. Што је било с Адамом, то бива и с његовим потомцнма. Грешност људи и страх пред судом и наградодаваоцем, рађају у њих тезкњу подавнтп у свом сазнању тешку за њих мисао о неизбјежности тог суда, и заједно с тпм затајити, у колико је впше могуће, грозну за грјешнике слику њима на лице — пријатног судије. Грешник би хтио избјећи, примање иаграде за грјехове, но гле! — сањајући у себи о ганутном предчувству будућег суда, он почиње одрицати и могућност суда и, шта више, биће самог Судије. — Разумијс се, да ту о ма каквпм успјеспма научно-богословског зЕтања не треба ни говорити. Но то је већ крајни степен сурвања у бездањ зла и гријеха, којп је могућ тек у вријеме савршеног пада религиозно-наравственог живота. До таквог степена наравственог пада ннјесу долазили ни самц прародитељи, ни већина њиховпх потомака. Извор п суштина грешности прародитеља састојала сс у самотврђењу, т. ј. у гордој тежњп са свпм се сравпити с Ногом, пдући својој цјељи пе путем, којп им Бог показа, док су живјели у рају, обрађуј}'ћи га и налазећп се у непрестаном опћењу с Богом, већ оним путем који им се учинио згоднији, пријатнији, значи, којпм нм је било лашке .достпћи своју цјељ. И занста, кушалац пх је склањао да обпду само од забрањеног дрвета, обећавпш им, да ће пм се одма ПОСЛО пробе ОТВОрнТИ ОЧП „еже р,г->8,И^Т!( дОЕрО! м Л^КЛКО!." Обећано бјеше много, а од љих се готово ништа не захтјсваше. И збиља што може бити лакше, пего окусити од плода? — И прародитељи окусише. Ио ми знамо чему их доведе н.пхов залогај. Обећање кушатеља није се збило, Адам п Ева пе посташе боговима, а што се тиче познања добра и зла, то су онп заиста дозналп какво се добро закључује у потчињсњу себп савршсно вођи Божјој, какво ли зло у противљењу њој. Грешност Адама, као што је познато, но прпродпим законима нашљедственостп, прешла је п на спновс његове. Суштпна, почетак и корјеп те грешности лежп опет у еамотврђењу и елабовјери, т. ј. у тежњи: живјети, мпслити и

вјеровати не тако, како Бог заиовиједа у свом откровењу, већ тако, како налаже човјеку његова сопствена воља и сопс^вени разум, нренебрегнувши ону: „ ејз - к н! коз-иожнш оУгодитн Бог8 ' (Јевр. гл. 11. ст. 6). У религиозним питањима, рјешење којих по самој суштини својој треба да је основано на вјери, ма да се свршава и прн помоћи разума, човјек хоће да се задовољн једино разумом и при посредетву његахоће даобјаснп себисве, шта впше и оно што улази у област религнозних тајна. При том он се увлачи у непознату за разум област недостижног и већим дијелом копрца се у лукаво сплетеној мрежи својих умозакључака. Одовуда читава серија. философских заблуђења и црквених саблазни, јереси нтд., у преглед којих бисмо се са задовољством упуштнлн, али бисмо тим изашли пз колосјека наше теме. Гдје-кад, посље дугпх и мрачних покушаја иронићи у мрачну област недоетижног, човјечпји се разум нарализује и човјек. расчаравпш сс у силама свог раскиданог грнјехом ума, савршено избјегава расуђења о религпозпим предметима, чувајућн се, да не пане у заблуђсње п потчињава се слијепој вјери, која, искључујући могућности зрелог усвојења релпгпозиих нстина, шкоди успјееима паучно-богословског знања, који се нуждава живе и разумне човјечије воље, знања, које говори: ма да н нема никаквнх података одрицатн уплив извјешћа, која сс саопштавају откровењем, а уевајају вјером радн појасњена најнедостнжнијих идеја у области религпје, ипак би било крајношћу виђети извор њихов једино у отЕсровењу, иротив које говорн само откровсње у лицу еветог апостола Павла. Небројено примјера могли би навести за потврду те мислн, да грешност човјечија шкоди успјесима његовог научно-бого сло вско г знања. Првим вјесннцнма божанственог открића били су св. пророци и аностоли; бољим тумачима п.еговим билн су свети оци н учителзН црквс, зато и свакоме, који жели проникнути у тајне, које су саопштаване откровењем, необходно је очи ; стити дух н тијело од грешне покварености, а како још од првог грјехопада сваки човјек тежи угоднти својој злој волјИ , прпродним, пак, силама ! побједити своје грешне тажње не може — то је