Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

б.-х . источник

Стр. 97

Гријехови удаљују човјека од Бога. У причи Божјој човјек се представља у виду блудног сина, који је оставио свог оца и удаљио се на страну далеко (Лука — 15, 13.) — страну гријеха. Удаљујући човјека од Бога, извора свијета, стојећи међу њпм и Богом као нека преграда и лишавајући човјека једног из најмогућнпјих срестава богопознања, општења с Богом — грпјехови сметају човјеку управити свој ум у дубоко море богословског знања. И тако грјешник не може бити добрим богословом. Да, роди се, или, ако допустите, изроди се по гдје-која личност, која, у прилог извјесне професије исивота свог, окорјело се упиње сијати плијевље у вннограду господњем, и, удешавајући своје лажно пропагандисање што више примамљивијем уху слушалаца, на толико их привуче к себп, да гледају на њега, као на какав ауторитет, допуштају печатати његове радове, које као капиталне радо купују још за велику цијену. Таквим начином дотична личност фигурира као сјиаз! научнп богослов, не знајући, или му бар не иде у рачун знатн, даје према св. писму и његовим дубоким пневматичким символнма савршено неспособан проникнути у дух христијан ства, предајући сеједино свом априорном разуму већ да су то плодови његовог поквареног ума п срца. (Разумијем В. Пелагића међу нашима), За то се треба чувати од таквих људп, који кваре народ, особито младеж, чија је душа као восак, док тек ступа на позорницу овога свијета, јер : „джколћ, АКО лгкт* ЈШКНА, ^однтг К1К1Н кого поглотнти." (1. Петр. V., 8.). Знаменпти умни великан, пред којим сваки природоиспнтаоц мора преклонити гдаву своју, Кеплер, с успјехом довршпв свој рад „о хармонији свјетова" —• не занесе се својим генијем, не нриписа с правом достигнуту палму научне славе самом себи, већ помоћу самог Промисла, којем се на свршетку скромно и обраћа: „захва љујем ти, створитељу мој, што си ме тп удостојио, да се радујем свом пронзводу и гордим дјелима Твојих руку. Ја сам дознао величину твојих дјела, у колико је мој ограничени дух могао разумјети Твоју бескрајност. А ако сам ја казао што-год недостојног Тебе, ради славе своје опрости ми најмилостивиј е!" . . . По свему је јасно, да добрим богословом бива само онај човјек, који стоји на довољном

високом степену наравственог савршенства. Прнмјери су пред нама: боље производе у области богословске литературе, принадлеже оним пастирима и учитељима цркве, који су се по преимућству прославиди својим светим животом; такви су н. пр. испуњени духом више помазаности, која прониче у саму дугау човјечију „моо н (Љн" св. Јована Златоуста; такви су поражавајући дубином богословске мислн производи св. Григорија Богослова, такви су и не мање дубокомисленп производи св. Василија Велпког. Сви ови прнмјери говоре у корист те мисли : да високо наравствени живот помаже развићу и утврђењу научно-богословске мисли. Но имамо ми и такве примјере, који да не може боље доказују п то, да грешнн живот или убија сваке појаве богоеловске мисли, или их отклања с правог пута. — Познато је, да су многи из јеретнка у наравственом одношају стајали одвећ и одвећ не високо. Такође је познато, да су наши прародитељи, док су се налазили у стању безгрешном п блаженом — виђеди Бога не „ ако з^цдло/ић кг гдддши" (I. Кор. гл. 13. ст. 12.) већ „лицш к лиц8". Таква близина њихова к Створптељу давала им је могућност да знаду у савршенству све разумно Божје (Рим. 1. 19.), т. ј. све то, што је могуће знати Богу. Но, гле! — Адам и Ева погријешише, заборавише својства Божја: свезнање, свудаприсутност и свемогућство; њима се прохтјело било сакрнти од свуда присутног, а кад им то не испаде за руком, тада покушаше бар утајити свој гријех од свезнајућег Бога, или га преставити у некој другој боји. Чим да објаснимо такво понашање окупаних у гријеху прарОдитеља наших? — Тим, што је гријех успио упдивисати на њих. Одмах по грјехопаду у њима проговори савјест: почеше се стиђети једно другог, не гледајући на то, да су обоје једнако ниско палн. До каквог је степена пнтезивности морало доћи то ново за њих чувство стида у моменту, кад су морали ступити пред лице Божје, који се ту јавља с њиховом иојавом грозним судијом — наградодаваоцем за гријех ! — гриже савјести, стид и страх суда — све је то скупа породило у наших прародитеља жељу по могућности даље одложптн онај час, у који су они дужни били дати Богу рачун за дјела своја. ГНта више, нрароднтељи сигурно жељели бп, кад би им то могуће било, са свим се и сакрити од лица Божјег, та жеља бјеше у њпх тако силно развијена, да