Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 154

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Да њега прими у дворе своје, Ђе но се пјесме Вишњему поје.. Спокојно жив'мо, о браћо драга! Па ћемо добит небеска блага.

Спокојан човјек мил.ем се дичи, Поштен му образ Вишњему сличи... Фоча , иа Херцеговипи 1892. год. Родољуб.

Писма с Горњих Леденица. Од Дионисија Миковића. Браћи и госиоди Андру и Славомиру Ђурковићима.

I. Горње Леденице , 1. јуна 1890. Драги побратими! Тридесето ме сунце грије у Леденицама. Знао сам да гора има своје чари а.ш нијесам ни замислио суштину, којом плијенн срце и поглед! Она весела прољећња приморска зора, оно сунце, које смјешећи се промаља иза високи наши гора, па она прољећна ведра и тиха ноћ, коју расвијетљују милиони небесни канђела, не може се описати. А море? С тихог мора кад се дању у њему огледају лиснати врхови наших бријегова и у бајној ноћи кад га посребрне зраци блиједог мјесеца, и кад се у њему огледају треиетљива небесна тијела, не може да се око скине! 0! Колико ме пут оно измамило на прозор, чим сам се стао придизати с болесне постеље, и било поводом, да благодарим свемогућему што га још гледам! 0 колико сам пут гледећи на њ повикнуо са св. пророком: Вмт еш ГДН, И Ч&ДНЛ Д^,|Д ТКОА и ии едино мбко докб-жо к&дег-ћ кг гг&нУк) ч8д['гк ткои^-ћ." 0, колико сам пут зажелио да ми одушци његови валова шкропе вјечно почпвалиште посмртним остацима: кад Богу буде угодно да их гријехом обремењена душа, остави, као да бн им тада у гробу било ласније а душа ми на небу спокојнија. А, како силно дирне звук пјесме младог морнара, што с њега лети на крилима свјежег зефира, кад сиромашни морнар полази у туђи свијет трбухом за крухом! Чини се, као да га моли и преклиње: Сиње море, пучине ти Не сили се бијесннлом! Ни ми прави тешки јада Са бијесним твојим валом! Е је менн на срдашцу Доста јада големога Што остављам завичаја Вај драгости срца мога!

Сиње море, дубнне ти, Дизат' немој ти валове, Да ми роду муке праве, Да му руне бријегове! Ох ! доста је роду моме И без тога сваке муке,... Ох, доста му да се брани Од душманске злобне рукеј! Све, све је то дивно! Али дивна је и горска прољећна зора, и бајна је горска ноћ! Чега у приморју недостаје тијем гора изобилује, опчарује и обратно! Човјек не може да се довољно надиви неисцрпивим дијелима Божијег свемогућства! Спуштајући се мислима у дубину непрозрива чудовишта што сама чаробност на.меће, бори се с неизвјесноћшу и под њом као мученик клоне; и прскао би под њом да га не освј ежи нека благост, која му се од невиднме руке, као мелем по срцу разлије: да се и на даље диви дпвноме што створи Најдивнији; и, да Му пјева и велича дјела колико може: кад за Његову. славу смртни нема ријечи довољно. Добра браћо! Кад вам нијесу била досадна моја писма с Доњих Леденица, него: „са свим мила и занимљнва," . . . ево ме да вам пишем с Горњих Леденпца. Ја сам се, слава Богу, здрављем лијепо опоравио! Нека трава „из под ловћена, што ми у дућану, на Гркавцу, кувају, по упуству Р. М. на мене упливише тако, да ми умањује кашаљ, помаже слободном удисају, и повраћа глад. Она је тамне боје, ишроког перја, а по крајевима бодл.икаста; мприс јој није тугаљив, али је силан да ми је неугодннји од онога, што имају многи љекови, које испијам по пропису мог љечника г. дра Л. Богдана! Кува се у води, обично у четвртшш од литре, док; пола изаври. Пијем је послијс млпјека обпчно у 8 сата прије подне." Имена јој у ботаници не знам, а Риста сам за