Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 250

Б.-Х. ИСТО т ШИК

Св. 7

Б о1" је ттјвећи дпбротпор човјека. Он јо 1ве[ - 01! Творац п Промнслитељ, ирепу п .л.убагп и н.С/кне очннске пажње према Својем стпорењу. У 1Бему је највећа л.удсг.-а запггпта п одбрана. — Алп, човјек није н без с;:ојих пепријател>а. Човјдк има једиог велшсог п врло опасногаиротивиика, којп из заиисти преиа чонјеку, шеговом благу II мплости, што је код Б01 а налазп; тај иротнпник, одметнувши се од Божијих путева, устао је протнв човјека још у првим данпма људског бића. Тај је непријатељ — зли дух, плн ђаио, који се свјема својим снлама, снпјема начинима труди н управо упише да човјека навратп на грнјех, и да га срестпом грнјеха отме од Бога п придобије у своју власт, да човјекпм он господарп. Срећа је човјеку, што тај шегов непрпјатељ пема власти да га примора на гријех. Он подилази човјеку ласкањем његовој склоности злу, поджиже у њему самољубље и славољубље, и тежњу за превлашћу; омили човјеку н спе то г.ише распаљује сграстп, које су противне пољп Божијој, и таким начином отуђи човјека од Бога, те овај изгуби благодат Божију. 1Га ни у тој врло великој борби човјека са искушењима његовог непријатеља, ннје милостипп Тпорац оставио чопјека голих руку. Он му је дао поуздано и непобједимо оружје, којим је човјек у стању да успјешно води борбу са тијем људскијем непрнјатељем п његовнјем искушењима, у која човјека хоће да наведе, и којима га непрестано напада. То непобједимо оружје, јесте молитва, која треба да извпре из: вјером, љубапљу и надом загријаног срца људског, које треба да је смпрено и скрушено, јер само тако срце, Бог не ће уништити. Да је топла и скрушена од срца молитва уз припомоћ поста, сигурно срество, којим се отупљују све грјеховне

стрнјеле ђаво. псгсе, доказује кроз св. Писмо и сам Бого-човјек — Сиаситељ, велећи за ђавола: да со онакав род, као што је ђаво, ничпм бо. 1,е изгнати и одстранпти не може, као молитном и постом. Човјек јс цнјелог свог живота на велпкој раскрсипци. С једне стране: преблаги г Гворац, ГБегове свете заповијести, сиасење душе у вјечно блаженом животу — у царству славе, гдје нема бола, плача нп муке; а с друге стране: ђаво, тај најопаснији ненрпјатељ спасењу .л.удп, страсти земне, ногибија душевна и вјечна казна у пакленпм мукама, — у аду, гдје је плач и ипсрпиање зуби. Којим ће путем, коме ли ће се привољети царству, хоће ли бити Божији и наслађакати се у будућем животу рајским милинама, или ће бити пљен страсти и слуга ђаволу: завнсп од човјека и његова избора по слободној пол.и ;јер, човјекпо допуштењуТворчену сам својом слободиомвољом рјешава ту; изборну бо])бу пзмеђу добра и зла, између неба — раја, земље — пакла, а то ће рећи: човјек се приклања или својем најнећем дпбротвору и Створитељу Богу, или својем најгорем неиријатељу и разрушитељу —■ "ђаволу, томе противнику свега што је добро и по душевно спасење човјека корисно. Човјек дакле може по својем слободном избору поћи путем добра живота — Богу, а путем рђава жпвота — ђаволу, те ће према томе добитп и своју награду: за добро — рај, за зло — адске муке. Ма којим путем да чонјек крене, неће бити сам без помоћи госнодара тога пута; јер човјека, доброг хрншћанског живота, чува Бог и ЈБегова спета благодат, а човјека на рђавом путу иодстрекава сотона увлачећи га сне дубље у блато гријеха. Ненадмашна милост Божија никад не напушта посве човјека, него увијек жели, да се човјек