Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 275

Залуд' душиан у помамн свог бијеса Кроз тол'ко љета Хтједе збрисат' лучу с' лида земље смјсло Испред свијета. •Свјетлост та то је црква 1 ), пред којом стаја Вјеран јој слуга С' крстом, с' јеванђељем, с' мачем у руци Рад' рода свога, У данима чемера, туге редовно Молећи Бога, Ма да је често бив'о невина жртва Душмана свога. . . Црква велим, та наша чуварка најдрагоцијеннјега ковчега народног: имена и језика, народности и обичаја српскијех. Као год што биљка, кад не би имала свију услова за развијање, морала бн најприје окржљавити па за тијем угинути, тако и ми без цркве, не имајући довољно услова за живот — живот духовни, морали би бити у чами, и у томе не нормалноме стању чинити пзгреде. II као год што је залијевање биљке једини њен извор живота, тако је и црква наша извор нашему животу — услов опстанка нашег у чељустима валовитога мора људскијех страсти. Што је сунце звијездама и осталијем не бескијем планетама, које се око себе и око њега окрећу, од којега своју свјетлост добивају — то је нама, поред тога сунца, друго сунце: црква наша — дом молитве; црква, која нас у неразлучивој заједници са жеником својим Исусом Христом и Духом светијем држн у животу. Црква, ради које је сишао с' н еба на земљу, и на Њ01 ноге опрашио Христос Спаситељ; црква за коју је понпо клетву на земљи Месија; црква, за коју је страдао, на крсну смрт драговолзно принио себе с' тијелом Христос спас наш—јест чуварка и благајница свнју за нас донесенијех с' небаназемљу бдага, која је донио јединородни Син Божији, Исус Христос, и њој залогу своје пресвете вјере повјерио. Она је храм, у који су и св. апостоли смјестили све, што год принадлежи истини. Она је ^то.шг и оутк(ржджј( исгинм" (Тим. гл. 3. ст. 15.). Црква је наша матср, која радо прима у своја пресвета њедра окуиана во дом јорданском чеда, па их васпитава и храни на овоме свијету, а спроводи усрднијем молитвама за нас ва загробни вјечни живот. ^Овђе иод именом „црква" равумијева се у нравоме смис«гу црква-храм-дом молитве, а не жива цркка-оиштина | вијернијех хришћана. В. '

Да нам није цркве било, разуздане буре свјетскијех искушења, прогутале би нас све. Она је била поуздано средство: тврда сплава вјере Христове, отворена, смјела, једра и јака љубави Христове, поуздано сидро нада, — ушљед чега смо се смјело возили на спњем мору земаљскога живота. Она је чврста веза, која нас све веже у једну цјелину, једном крвљу очином, једном храном материнском, једнијем млијеком хришћанскијем, ђе је сваки нас учасник једнака дијела: једнога живота, једне судбине, среће и несреће. — Црква је оно средство, које нас је држало на овоме свијету кроз многе вијекове, да нам тај не буде долина плача — бунар суза, колијевка кдетве, гроб смрти ; него весела божнја обитељ за нас ; кућа обилна благослова Творчева, насеље мирна и задовољна живота до воље божије. Сунце на хоризонту исходи јутром — одкуда са рађа дан, а заходи вечером — ушљед чега настаје ноћ ; окреће се у извјесно вријеме око себе самог — од куда бива година са своја различна четири доба; а црква наша не помпче се дању ни ноћу; чврсто стоји на „недвижимом камени", којега је ударио њен женик — Исус Христос; свнјетли без захода сдовом божијим евјетлошћу јеванђелске истине! Цркве наше молитвени храмовн, које је сазидала народна побожност у славу божију, уједно су храмови нашега пламенога чувства: побожности, српске народности. узајамне љубави, братског, односно породичног и друштвеног живота. Црква је кадионица, која нам. улијева у груди тамјан и смирну хришћанске побожности ; а са олтара нам пали свијећс усрднијех молитава пред божијим угодннцима и пред Богом. Цркве нас позивају сваки час пријатнијем звуцима звона са торњова на богату јеванђелску вечеру, на освећени хљеб и вино, суште тијело и крв Спаситељеву, које је, за то, што је она, т. ј. црква ■— и једно и друго, посијала но винограду господњем с божнјим благословом, поникло и сазрело богатијем плодом. А да не бн иогинули кад год с' језика нашега без добре свијести, и да не би клонулн духом под благијем игом крста Христовога, црква нас је вазда скупљала у своја топла материнска њедра; кријепила млијеком нобожностп и вјере, гласом ипостаснога слова Божијега, који се у јеванђел.у находи. Она је оруђе, с' којим ум наш