Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 276

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

познаје истину, воља наша позпаје штаје добро, срце наше находи блаженство; оруђ'-, с' којим се чувства наша посвећују и воља предаје Богу, дух наш сокрушава, српе смирава пред величанстном божијо и силе и слапе, —• с' којим се очп наше уирављају на небо, одкуда силази спла и благодат, која снажп наше слабе моћи, лијечи душевне п тјелесне болести. Црква је утјеха за све нас, који смо гладни и жеднп нравде. Она благовјештава жнвот, који не гњије ни од какве трулежи, нити болује од какпе болести, већ шустаствује без „печали и воздпханија". Црква наша — храм молнтвснп — јест груди, у којима куца пресвета Христова вјера, л.убав и нада, — тс три најглавније добродјетељи христијанске, — као што су љедра наша стан срца нашсга, у којпма оно куца, дише, мисли и осјећа . . . Оиа је повој и колијевка, у којој сс чеда божија гаје у вјери, љубави и побожностп хришћанској. Она је изобплнн извор воде живе, који је разнио слово божије кроз све народе, наченше од Јсрусалпма. Црква је наша мјссто и благајннца примаља благодати од Господа Бога и Сиаса нашега Исуса Христа, ц љубави Бога и Оца, и заједцице св. Духа; мјесто примаља хљеба „сшедшаго с небесе" н жипота вјечнога. У љој се радујемо и у тој нашој радости надамо се спасењу и пзбављењу свију иас: од гријеха, који нас тишти, од клетве, која је пријешла на нас с' првијех нрародитеља као нашљедство, и која нам свима чепа стоие; од смртп, што бп нас све потрла на нуту грпјеха тога, на „крест8 древнТл клатвм". Црква пам је најдрагоцијенији бисер, што нам је остао у нашљедству од нашнјех старнјех, да га чувамо за себе, и да сачувамо и за дјецу нашу, за потомке наше. Погледајмо само на прошлост, на тешка времена, кад се наша црква, — тај красни бисер, — и у њој учвршћеиа пстнпска вјсра палазаше се у чел.устима сињег мора непријатељскијех страсти, пред грознијем ударцем немилосрдне руке непријатеља часног крста, ио среднни плача и лелека, по врлети страха и ужаса, у ланцима сињсга робовања, — па ћемо, заиста, рсћи само: „в(лии с(н г01п0ди, н д-блд ткоа ". . . „Хвала ти Бишњи !". . . „Хвала ти српска непомућена свпјести!". . . „Хвала ти храбра мишице и умна снаго српска, за то, што се одржасмо!". . .

Па кад тада није пропао тај скупоцијенн бисер наш, била би од Бога грјехота, а од свпјета срамота, ако га не би хтјели и умјелм очувати сада, када су већ настала мирна времена у уређеној држави нашега пресвн јетлога господара, којп нам држн и заштићава цркву од спаке напасти и да је можемо, сходно закону и релиђији на темељу законо-признатијех повластица уређпватп, и у своје вријеме по народном обичају посјећаватн Можемо дакле, јер су нам отворена врата п пружена издашна рука к' народној просвјетп, научености и образованости; дато пам да можемо уредити како ваља и треба нама п други расадник народности наше: српскс народнс школе, којима је на челу овај наш красно урсђепп н потпуно с' принадлежностима снабдјевепн сри.прав. богословски завод, из кога излазе за нашу Херцег-Босну оспособљсни служитсљи божијега олтара, цркве наше и народа нашега. Кад нам је црква дакле жииот, чупајмо је, да је очувамо достојно! Чувајмо тај драгоцпјени живот угодног пред Богом, а свијетлога пред народом образа нашега. Па како да је очувамо? Какоћемојој моћн најлакше одужити се за сва њсна доброчннства, која су шљедство чисте материнскс л.убапп према дјеци својој — према нама? Шта она тражи од нас за то све? Утврђење у православној вјерп, побожност и узајамну љубав хришћанску — то тражп она од нас свију на првоме мјесту; за тијем све оно, што изискује јеванђеље. А шљедство ијере, побожности и љубави је похађање ње исте — цркве, — срдачне молитве, хвала и слава у њој и изван ње Богу, мирна савјест, непомућена свијсст, чуваље своје народности, имена и језика, обпчаја, тријезвеност, кријепост, величнна, слава, — а крајњи продукат је општа побједа над свијем непрнјатељима часнога крста и вјере Христове, и напошљетку: вјечни живот, као крај ^Ба цијељ свакога члана цркве. Тако ћемо је очувати. Тако ћемо јој се најлакше одужити за све. То опа од нас тражи. За то смо дужни обраћатп се к љој вазда, а нарочито кад испитујемо св. Ппсмо н св. предање, њсном изјашњењу повјеритп се, н њсним гласом доказивати своја учења. Нашем српскоме народу, који је васпитан у српској побожности, црква је увнјек била најпреча светиња пошље Бога. Зато ју је,