Bosansko-Hercegovački Istočnik

1

Св. 7

В.-Х. моточник

Стр. 253

и само разкиће сила духа у то.м правцу |ест живот. За духовиа створења лкивот се не подудара с бићем, као за створења тјелесна; у првих с прекраћењем живота не прекраћује се биће, као у последњпх. Живот материјалног организма састојн се у његовој тежњи сачувати своје бнће, и таквим начином организам необходпо остварава вољу свог Творца, п тек једина смрт поставља крај тој тежњи, а смрт је организма, као што ви^есмо, крај, прекраћење његовог бића. Напротив, створењима духовним дата је слободна воља и због тога они су назначени да теже цнјелш свог бића — блаженству, али не по закону необходности, већ слободно, с пуним сазнањем; Творац им је показао ту цијељ, ма да им није одузео слободну вољу. Имајући слободу духовна створења могу ићи указаним путем и достпзати таквим начином блаженство, тежња коме им је урођена; но врло се олако могу и удаљити од цијељи, од испуњења божанствене воље, у оваквом случају смрт умире. Смрт духа није, као што већ примјетисмо, уништење његовог бића, нити обраћање у ншпта. Биће у њем' остаје и уништити се не може, јер је духу дато бесмрће. Излази да је сада то биће неистинито. Да, истинито биће иемогуће је за дух без живота, који је благо, коме је извор Бог (Пс. 35, 10). Уклоњење слободних створова од испуњења божанствене воље, није истинито биће. Оно постаје за клонули дух тешко бреме, извор неисказаннх наравствених страдања, који доводе до очајања. тјелесном свијету (физичном) томе су стању сличне болестн и муке органнзма, које су само за то такве, што слабе силу животиог начела и тим производе то. што

се ствари видљивог свијета муче (Рим. 8, 22). Иосљедица функције тих двају фа^стора је смрт, као савршено уннштење организма. Ту је крај болестима н страдањима тјелосног створења. Ту се крај опстанка јавља тако рећи благом, жељенпм момеитом, у ком се прекраћују страдања. Тешко болесни човјек, који испитује муке, иегубећи сазнање, пада се на брзи крај свог земиог борављења, па то га свјежи, подржава у његово.м положају. Када тај страдајућп не би знао да ли ће бити крај његовим мукама, он бн пао у очајање, о снлн којег је врло трудпо Саставитп тачап појам. За твари духовне тог жељеног краја битн неће, т. ј. за опе, који су се по слободној вољи удаљили од нзвора живота. Дијелећи се од извора жнвота — Бога, разумне твари постали су жалосни ствараоци тегобе свог бића; но прекраћење тог бића, пуиог абсолутпог уништења свог ие могу они достиНи, они неће \'нин1тити самн себе, јер са.ми себи нијесу ни дали почетак бпћа, — отуда впши ступањ мучења, мучења без пкаквог проблијеска уиапријед, која се прекратити нећо. — Таква је емрт духа. 0 прекраћењем осјећања у организ.му, с моментом смрти не почиње се ои одма розлагати; неко врпјеме остаје у мртвој непокретностп, одупире се, упиње се, пе иодаје се разложењ\\ Слнчпо томе може се преставити стање непокретности сила духовног створоња. За д)'х то стање непокретности, нерадностп сасгавл>а страдање, јер не задовољава прпро.1,ну тежњу н.егову к актпвностн, тсжњу, коју дух није кадар угушити, као год што не може угушити ни самог себе, споје бпће. Ради тога, да ие би осјећао страдања, духу је иеобходап покрег п развнКе н.егових сила у смислу истпнитог жипота. Када ум пма објект за позпагање, када су осјећању и