Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 394

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

Распис Број 60290 Почетком школске године 1892./3. 20. августа (1. септембра) 1892. примиће се у сјемениште источно православне богословије у Рељеву код Сарајева једанаест (11) питомаца, и то пет нитомаца из архидијецезе сарајевске, а по гри питомца из обсега митрополија: мостарске, и тузланско-зворничке. Питомци добивају у сјемениште безплатно: стан, храну, одијело, и наставу у богословској струци, осим тога при крају школске године сразмјерни путни трошак за одлазаксвојимкућамапреко ферија. За попуњење горњих мјеста расписује се овијем натјечај, те се дотичне молбенице имају управити преко дотичног епархијалног митрополита на земаљску владу, гдје најдаље до 18./30. авгусга 1892 морају стигнути.

Молитељи имају да докажу: а) крснијем листом да су источно-православне вјере; б.) школском свједоџбом да су свршили са добријем успјехом осам разреда велике гимназије, односно ако такових молитеља не буде, најмање пет разреда велике гимназије, у обсегу Босне и Херцеговине односно Аустро-Угарске монархије; в.) свједоџбом надлежне политичне власти, да су припадници Босне и Херцеговине и да су безприкорног понашања, и неожењени. г.) лијечничком свједоџбом, да су тјелесно и умно подпуно здрави. Сарајево дне /^1 1892 Земаљска влада за Босну и Херцеговину

0 потреби Ако кога змија (ђаво) уједе, па му у крв изрига љути отров, да нико други оснм њега то не зна, — погинуће, не открије ли рану л.екару, јер није могуће лијечити оно, што је непознато. Ко не приступа св. тајни покајања показује, да не љуби мир своје санијести и да се не брине о добру душе скоје. Свак осјећа потребу, да повјери пријатељу терет, који му душу притискује. И онда му је лакше. — „Ништа не кријепи тако болесника, као знаци љубави и саучешћа, што прима од својих пријатеља; мудре утјехе постају лијек, па и за тјелесне и за душевне болестице. Што подиже душу, то помаже и тијелу" (8епеса.)

Њ пок^даитч оу*о Др8г8 ГОГр^иНША (ап. Јаков 5, 16). Још је већа утјеха, сласт н радост грјешнику, кад приступа свештенику, који је љекар, савјетник и пријатељ, пада на кољена пред иконом Спаситељевом, ту отвара срцесвоје,показује ране, исповиједа гријехе, иа од Вишњега опроштење тражи. К Тајнн св. покајања допуштено је приступнти свакоме. — „Ако епископ, или свештеник не ће, да прими грјешника, који се обраћа, него га одбија од себе: такав нека буде лишен свештеничког чина; јер тиме наноси тугу Христу, који је рекао: радост &е бити веЛа на небу за једнога грјешника, ко)и се каје, него ли за деведесет и девет праведника, којима пе треба кајања ". (Ирав. св. апост. § 52).