Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 4^4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

то се мене врло мало тиче, а стало ми је највише до тога, да ја испуним своју дужиост, које сам се приашо и останем досљедан своме обећању и ријечи, коју сам вам том приликом задао. Ја ћу вам описати ту свечаност онако, како знао и умјео будем, а ви као редитељ то прередите п уредите како знате да је најбоље. Дакле почнимо. Село Церовица, лежи на западној страни од котарске вароши Тешља, а удаљено је само 2 сата од исте. Главни друм, који спаја Тешањ са Прњавором и Бањалуком, дијели ово романтично сеоце на двије половине, од којих се једна зове: Врањак , а друга Ђрезик Цијело село броји 48 срп. правосл. породица, које се, као и обично код нас по селима, баве искључиво земљодјелством, сточарством а по нека и пчеларством. Назпв „Церовица" биће сигурно да долази отуда, што у околини овога села има више великије церовиј ех гајева, и што је скоро цијело тло тога сеоцета обрасло церовом шумом. На сред Церовице, а на десној страни поменутога главнога друма, идући из Тешња за Прњавор, постоји један узвишени брежуљак, који се зове г Гојаковац и , на коме је сада црква саграђена.. ^ Народно предање за ово мјесто Гојаковац вели: „да је био некакав хајдук Гојко, који је хајдуковао пунијех 8 година дана, бранећи са својим друштвом, за сво то вријеме, народ од зулума и насиља непријатељског. Но послије тога времена, Турци га увате, свежу и у Тешњу затворе, и ту је он тамновао једну годину дана. Но једнога дана он провали апс, докопа се оружја и побјегне из Тешња пут села Церовице. Турци чувши за његово бјегство и знајући, да ће им се за његово мучење грозно осветпти, нагну у поћеру за њим и стигну га на оном мјесту, које се данас „Гојаковац" зове, а на коме је онда по народнои предању — неколико великијех липа постојало. Иза овијех липа Гојко почне пуцати и бранити се од Турака. У дужем пушкарању он убије 6 Турака и њихова буљукбашу, али и сам допадне тешкијех рана. Међу тим његови стари другови, који су прије с њиме ајдуковали, а који су тога дана били на даништу у близини тога мјеста, у тако-званом „ Зекином иошоку ", чувши пуцњаву и мислећи да су Турци на рају ударили, опале пз пушака и полете правцем Гојаковцу. Турци видећи, да Гојку друштво у помоћ долази, уклоне своје мртве

другове у оближње мухамеданско село Миљановце, а сами се боље ушанче и утврде, да што боље хајдуке дочекају и побију. Хајдуци јурише на ушанчене Турке и у том јуришу набасају на полумртва њпхова старога друга Гојка, који их викне: „недајте браћо, да ме данас Турци овђе искасапе и измрцваре." Један од хајдука чувши овај вапај његов, зграби га, с њиме се заметне и изнеее га жива кроз кишу турскијех куршума. Но послије неколико сати Гојко издане од задобивеније рана, на рукама својијех другова. На смртном часу стави он у аманет својим друговима, да га саране под оном истом липом, иза које је 6 Турака убио а ђе је и сам смртније рана допао. Даље нареди, да то мјесто ограде и да нареде ондашњем свештенику, да ту свакога великога празника збор купи, службу свршује и помен његовој души да чини, а за сваку службу да друштво плати по један дукат свештенику и хаљине о свом тропису да му набаве. Хајдуци су ову пошљедну жељу — овај свети аманет Гојков —• тачно испунили, те су га на речено мјесто саранили, то мјесто оградили и на његовом гробу, под направљеним чадором, свештеник је летургију свршавао и предавао покој души његовој. Овако вели народно предање о данашњем Гојаковцу, а ја примјећујем, да овај хајдук Гојко није био оно, што се данас под именом хајдука и лопова у нашему народу разумије, т, ј. није био крадљивац ни злшсовац, пржибаба и прави себичњак, који би се на туђу муку и туђу зараду лакомио и на непоштен је начин себи присвајао. Није био харамија и кесарош, коме би био: п нож и иушка и отац и мајка, а кесице ио Ђогу сестрице". Не! Он је био најпоштенпји и најоданији члан народа свога, који се је са пушком у руци одупирао насиљу и бјеенилу, / неправди и варварству поједпних силеуија. Био је стари јунак који није равнодушно гледати могао, да му се на очиглед газе и руше све светиње редом. Био је поштен човјек, кога је тиштала мука и несрећа народа његова, и који се је одметнуо у „гору зелену" и одатле таманио душмане рода евога и олакшавао му патњу п муку његову. Јест, такви су били сви стари хајдуци српски, такав је био и овај хајдук Гојко, на чијим мученичким костима народ оног краја уз обилату припомоћ наше високе земаљске владе, дочека и подиже ееби тако дивну богомољу, да би она