Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 558

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

је примити, макар у овај дан, као у дан, када иросвијетљеии духовиом радости ми —- сви пастирп — можемо рећп својој пастви са апостолом: „ Живош се је јавио и ми видјесмо и свједочимо, п јављамо вам живот вјечни, који бијаше у Оца и

јави се пама. Што видјесмо и чусмо, шо јављамо и вама, да и ви с нама имате заједпицу; а паша је заједница с Оцем и са Оипом Његдвим Нсусом Х^тстом". (I. Јован. 1, 3). ГГревео В.

Божићња ирича.

Дпвну је цроповјед држао данае, на празник, наш ееоски попа. Прпје много стотпна годпна, — рекао је он — овога дана дошла. јс у свијет истпна. „Истина постојп од ископп. ГГрпје свију вјекова она је сједпла с Христом човјекољупцем с десне стране Оца небескога, у њему се она оваплотпла и своју буктињу зажегла на земљп. Она је била код подножја крста и била је разапета заједно с Христом; оиа је стајала у облику свијетлога анђела код гроба Хрцстовог п видјела је васкрс његов. А кад се човјекољубац вазнесао па небеса, он је оставпо на земљи истину као живога свједока своје велпке љубави према људскоме роду. „Од тога доба ннгдје у свцјету нема пп једнога једпног кутића, гдје ње не би било, гдје-га она пе бп попуњала собом. Истпна васпитава нашу савјест, загрјева наша срца, ожпвљује наш рад, показује мету, којој наш живот треба да тежп. Озлојеђене душе находе у њој увјек поузданм и отворено убјежиште, у коме се умире и утјеше од случајних потреса у животу. „Гријеше они, који мпеле, да је иетина ма кад крила лице своје плп, што је још горе, да је њу њекад лаж побједпла. Не, није то било нпкад! Чак и у оним тужнпм тренутцима, кад сс кратковпднпм људма чини да ликује отац лажн, она је ликовала. Само она није од прпвременога значаја, само је она без преетанка пшла иапријед, ширећи пад свијетом крила своја и обасјавајући га свјетлошћу својом. Привидно ликовање лажи ишчсзавало је, као тежак сан, а истина је све ншла напрпјед. „С гоњенима и униженима истина је заједно силазила у подземне јаме и пела се на планинске кршеве. Она је с праведнпцима долазила на спалишта и била уз њих пред лицем

њиховпх злотвора; истинаје распиривала у њиховпм душама свети пламеп, отјеривала од њпх мислп, да не клону и да не издаду; она их је учила, да сградају са сласћу. Залуд су слуге оца лажи мислиле да славе побјоду, впдећи побједу у оним живим примјерима, које дају казна и смрт. Пајжешће казни слабачке су биле да сломе истину; оне су јој, иапротив. давале већу п примамљивију силу. Гледајући те казии проста су се срца распаљивала, у њпма је пстина находила ново плодио земљиште. Спалишта су пламтјела н прождирала праведнике, али од пламена тпх спалпшта запаљивао се безброј буктпња онако, као што на васкрс од једпе запаљене свијеће цркву освјетле хпљаде плампчака. „Али шта је истина о којој вамјазборим? — Па то нам питање одговара јеваиђелска заповјед. Пријо свега, љубп Бога, а за тим љуби ближњега као самог себе. И ако је кратка ова заповјед, у њој је сва мудрост, сав смисао људскога живота, „ЈБуби Бога — јер је он жпвотодавац и човјекољубац, јер је у њему извор добра, моралне љеноте и истиие. У њему је истина. У оном истом храму, гдје се приноси бескрвна жртва Богу, — врши се и непрестана служба истпни. Сви зидови његови прожмани су истином, те и ви — па чак и најгорп међу вама — кад улазпте у храм, осј'ећате да сте умпрени, да сте свјетљошћу обасјани. Овдје, пред лицем расиетога Господа, ви ублажујете тугу вашу, овдје добијате успокојење за ваше збуњене душе. Он је бпо распет за нстину, чији су се зраци од њега разлили на цио свпјет, — па зар ћете ви клонути духом пред невољама, које вас нађу? „Љубн ближњега као самог себс —• то је друга половина заиовједи Христове. Јавам не ћу говорити да без љубави нрама ближњему не може