Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 35

буди рочено: ЈБубав је темељ епију врлтгаа, које се код човјека налазе, т. ј. оног човјека. који потпуно одговара позиву човјека. Ко' пак нема у себн љубави, он нема никакве врлине, јер га нема што потидати на врлину, као што каже св. Апостол Павле: може човјек имати еве на свијету, може имати знања, може познавати све језике па и самијех Анђела, може знати све тајне на свијету, може имати најјачу вјеру, да и чуда чини; али ако љубави нема све му је НИШТа „Дш,! Л10ККИ ши.т/п-к инттож: емљ." У правом значењу ове ријечп: једнни Бог јест управ г-отпуна п савргаена љубав, „Бог љуби јсст" каже свети Јован Богослов, јер и код човјека, који је правом љубављу пронпкнут нема никаква неваљалства, као што и Бог нема никаква недостатка. Ова савршена истина, ова темељна врлина свпју врлнна, показивала се је од Бога људима још од постанка свијета, јер ју је сам Бог као сопствену врлину усадио у човјека, као у свој најмилп и једини себи подобни створ, да би и људи међусобно и узајамно ту еавршену врлину диједнли и тнме показали, да су достојни тога Божаственог својства, како би своје човјечије а Богу подобно достојанство^ очували, и како би се од свију другпје створова одликовали, као најмилмји а п најсавршенијн створ Божији. Те да би имајући то својствоБожиЈе још могли овог свијета бити срећни а оног блажени. Дакле љубав је за човјека неопходно потребна, како би могао овај земни живот, као човјек провести, а кроз то врпјеме заслужити вјечно блаженство, т. ј. загробни вјечно-блаженн живот Па нпак уз свуколику ту неопходно потребну врлину, коју је Бог човјеку даровао, јадни и слаби и лакомислени тај створ — тај човјек зашао је на странпутицу а вели и увјерен, да иде путем — скоро ништа нечини гато је човјека достојно, јер неслуша гласа савјести — нема љубави, а размеће се и хтјео би рећи да би погпнуо за поштење, док далеко од њега стоји, јер од тог је пзгубио темељ чим љубави нема. ГГрва и главна је дужност свакога човјека: љубити Бога као створитеља свога, свом душом, свом мпсли, свом снагом п свијем ерцем својијем и ближњега свога, као еамога себе. Ове начелне дужности за свакога човјека нсопходпо су пстоме потребне, колико за његово лично биће, толпко за његово човјечије достојанство, као човјека.

Овп непобитпа нстпна и најокорлијему грјешнику може лећн на памет. Човјек створени по образу и подобију Божијем, осим његовије дугаевније својстава још и по самој природи тежи, да му се т. ј. Богу гато вигае прпближи, да му се истужи на евоје ттедаће, и да од њега затражн гато му је нужно; и запста побожан човјек нотакнут вјером из чисте љубави то све и постпзава. Па зато и треба, да Бога поштујемо, као онога, који нас је створпо, који промишља о нама, који нае је својом крвљу нскупио п спасао ; те п воља његова треба, да је за нас света. А за то је и усадио у нас своју Божаствену љубав, дч би и мн њега и свогч ближњега љубилц, да тијем покажемо да имадемо и мп у себи својства Божијег. Човјек и ако је по природп склоњен гријеху а имајући још н слободиу вол^у, по којој може грпјешити, ипак номора гријешити, јер савјест његова потакпута љубављу, одма прптјече му у помоћ н етаје у борб^ против жел.е гријеху. Ђе тако није ту еавјест није чиста, ту нема љубавн, јер као гато се видн и најокорјели грјеганик признаје у опште, да је грехота и срамота гријегаити; само што такви људи све оно, што је заиста грјешно не држе да је тако, него себи нешто допугатају, као да то није грјегано. Из тога се ипак видп, да и код њпх нма трага од Богом усађене љубави, и отуда чак и такве људе за гријех њпхова савјест мори и осуђује. Савјест чиста она је чедо љубави, и она, као такова пикад неможе допуститн да човјек равнодугано гријеши, јер је опа чедо својетва Божијег т. ј. љубави. Овај неностпгнутн п пепроцијењенн дар Божији т. ј. љубав, Богом усађени у свакога човјека, требало би: да се свагда у цијелој својој потпуностп, код свакога човјека види, као што се то заиста може виђети, код свакога пекрено побожна чељадета. Но шта се море рећи за оне, који ничијем у своме животу непоказују, да у себи имаду тога дара Божијега? А сумње нема, да је заиста и у њих Бог усадно тај свој дар, као у свој најмилији створ, почем су сви људи од Бога за вјечно блаженство опредјсљени. Такви еу пак сви они, који еу своју елободну вољу злоупотребплп, па свагда ишлп на страну грјешној жељи, а нигда не слушалп гласа савјести, којн пх је без сумње свагда од зле иамјере одвраћао, п тако са свијем поклизли са