Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 154

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

божпог васпптања очсвпдно састоји у томе, да то постојаио прослављање свога створитеља чепјеком као створом, учнин за њега неопходиом потребом његовог срца а не ладиом изјавом по снлп навике. Сагласно с тим, и срества за религиозио васпитање треба да су с једне стране: теоретична а с друге пракшична. Под теоретичним срествима религнозиог васпитања треба разумјети саопштавање дјецн вјерских знања или предапање закоиа божијег. Дакле, предавање закоиа божпјег у школи служи теоретичиим среством религиозног васиитања, јер бо знања саопштена из закона божијег, вал.а да пробуде у дјеци ова или она побожпа осјећања, ове илн опе жеље, чезње, чекап.а и наде, т. ј. та зиања треба да иослуже сјемепу, које би посијапо било на њежном п осјетљивом дну дјечијег срца, уродпло стоструко. Сасвим је умјеспо, да знања прнмљена само једннм умом, пе могу сама но себи имаги другог значаја, оснм васпнтања н усавршења већ позиати способности, т. ј. да, при саопштавању зиања треба само имати у виду развијање позпатн способпости, пе брпнући се о томе —• да лн ће та знања пропзвестн какво дјеловање — и које ио пмепу — па друге способности нлп ие? Ми говорпмо о предавању закона божијег у школи, које (предавање) треба да буде по имену тако, како би развнјало не једино само позпате способности, но које би кроз саопштавање зиања и самнјем тим зиањима благотворно уплнвисало и на друге душевне силе у дјеце, т. ј. па срце п вол>у њихову и правилно их у релнгиозиом одиошају васпптавало. Предавање закопа божпјег у школп треба да иде тако, како би све, што се

вјероучитељем предаје, ие само научено било, но да би и силио пробудпло у срцима њиховијем ова или она побожна осјећања, ушљед чега би и сама дјеца у саопштенпм знањима налазила жнве побуде, које упућују њпхову вољу к' раду. ТТТ то се тиче тога, како треба завести у школи предавање закона божијег, да би зпања која се предају дјеловала на све способности у дјеце т. ј. будили правилио ум, вољу и срце њпхово к раду и марљивости, овдје о тол1е нијесмо намјерни говорнти, јер прво, иа то гштање морали би цијелом дидактитом закоиа божијег одговаратн, а друго, што самн садржај закоиа божијег, као предмета предавања, служи доста тачним јамством за пробуђење к' марљивости и раду свију снособности у дјеце и што вјештнна пробуднти и охрабрити иа рад срце и вољу у дјеце среством предавања зпања нз закоиа божијег, саставља често реаултат личног душевног склада (оставе) једног нли другог вјероучнтеља. ГГрактнчна срества о религиозном васпптању дјеце, без сумње нреставља' сами живот људи у својим мпогобј)ојним и разнолнким појавама ; по томе су и та сресгва у своме поредку тако многобројиа н разнолшса да со чнсто иечег бојнмо пребројавати пх; јер васпитним среством у религиозном одношају може управ да буде свака појава у човјечијем жпвоту, тако или друкчије пробуђена побожност осјећања у дјеци, склањају вољу њихову к раду по упутству Христове науке. ТГо овоме, за разумпог васпитача не може бити иикакви тегоба у истраживању срестава за побожпо васпитање дјеце, ваља још упамтпти, да та срества морају иматп свој основ у правплном разумјева^,у релнгије и познву човјека овдје па земљи.