Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 155

Дјера је најтјесиија свеза човјека с Богом, а позив човјека па земљи састојп се у томе, да он сав свој живот упућује иа прославу свога Створитеља. Отуда све, што човјека прибдижује Богу и водч прослав.љашу његовог најсветијег имеиа и служи правим среством иа путу к цијељима религиозиог васпитања. Таким начииом, с погледом иа иобожио васпитање дјеце, васпнтачима се ваља старати о томе, да би колико је могуће чешће постављали дјецу у таки положај, у коме би опи осјећали себе, ако се може тако рећи, ближе Богу, прпбављати им по могућпости више повода прослављању његовог светог имена, то образује још у ђачком узрасту у дјеци, доциије готово ни чим не нарушепу иаклоност благочестивом и богобојазљивом животу, што и сачињава главну цијељ побожног васпитања. К броју такви практичип срестава о рслигиозном васнитању, прнје свега без сумње, лал.а да прибројимо примјер благочестивог побожиог жпвота онијех лпца која дјецу окружују. Врло је потребно да би дјеца имала могућност чешће втфгги и пазити на побожне људе и учити се од њих побожном животу, јер само једио присуство таки људи нехотично побуђује и оне око њих да буду концентрисани, те пробу^ује у овијем пошљедњим ова или опа вјерска пнтања. ,,0 'а ПрЈНОДОКНУЛЈХ ' преподовеих е 8 Д 0 Ш||", — воли ријеч божија. Но томе, што дјеца чешће буду впдила примјере побожпог дубогсо религиозног живота, тијем ће еопствени њихов религиозни живот у будућности бити више безбрижнпји. Ну, говорећн то, ми непзбјежио прилазимо иитању које потребује одговора

у управном и нарочитом облику: гдје је могуће наћи те жељене примјере побожном дубогсо религиозиом животу, када обични наш живот с разиоликим нуждама и многобројним условима, често и побожнога т. ј. уопште вјерски утврђеног човјека одвлачи тако рећи на страну, истискује кад и кад религиозну спрему замјењујућп је савршеио друге врсте спремом? Не мало сав живот људи по већој частн пролази у ништавим животним бригама и мукама, животна пак ништавост у своме иоступку скреће религиозни живот на стражњи план, или у крајњој мјери знатно га помрачује, ушљед чега до саме појаве религиозие спреме, које се догађа како се вели, прекидањем, врло се мало опажа па дјеци па по томе и мало дјејствује иа њнх. Дакле, гдје треба тражити примјере побожног живота који би моглн дубоко упливисатн на дјецу у смислу побожног васлштања ? Главиа брига о побожном васпитању дјеце наравно свом својом тешкоћом лежи на парохијском свештенству, по томе је оно обвезано за њих живијем примјером правог побожног жнвота. У томе одношају погледи свију упућени су на евештепика, од њега сватси парохијаиин очекује правог упутства своме побожном животу. То увијек треба да памти сваки свештепик. По томе, као вјероучитељ мјесне школе, евештеник и у вријеме поуке и у свако друго врпјеме, треба да се влада тако, да би сваки могао внђетп у њему узор побожног не притвориог живота. Истина, да свештеник који ]е такође човјек, и у обичном своме животу, при овим или оним свјетским брнгама, кад што не може да покаже пред свијетом