Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 138

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

увјерите, ви ми показујете на свечано рухо, којијем сте данас у цркву дошли; напомињете ми поздрав: Хрјстоск коскрЕ«, којијем сте од јутрос почели сретати познанике своје, и на одздрав: коистинн8 скресе, којијем сте се свјема одазивали; показујете ми најпослије на лијепи број, што вас је данас у цркву на службу дошло. Па некако чудећи се оном мојем питаљу, додајете ми, како сте ето данас оставили сваки свој посао, и дошли сви, или готово сви у цркву, да тијем покажете, колико уважавате данашњу светковину и колико се радујете Христовом васкрсењу. Ово је све добро, браћо, што казујете, и томе свему ја вјерујем, јер ето очима својијем гледам. Па ја ћу вјеровати још и оно, што ми ви и не казујете. Вјероваћу, да сте ви сви, схваћајући значај данашњег празника, као празника мира, кроз исповијед прошлога поста очисгили савјест своју и измирили се са Богом и са св. црквом; да сте, знајући ону данашњу црквену молитву: нростњит*. кса коскресе* же/мт*, опростили свакоме уврједе, што вам је случајно ко нанио, и да сте готови са свакијем се цјеливати и свакога ускршњијем поздравом ословити. Вјероваћу и што ми год још кажете, да ме увјерите о радосиом и свечаном расположењу духа вашега приликом данашњега великога празника. Само би требало, да и ја с вама сјединим такво расположење духа, и тада би опћа и потпуна била духовна радост наша. Али то баш и јест, што не могу да учиним, и да се с вама заједно радујем, — него на против морам да будем тужан и печалан, као што и јесам. П1та сада значи то? — као да вас чујем да питате. Владика, старјешина цркве, тек што је принио Богу бескрвну жртву мира и љубави, жерткВ радованЈА, види около себе сакупљено у цркви у

свечаноме руху, у побожном расположењу духа, толико много народа, који је дошао да слуша божју службу и стрпјељиво у цркви ево два сахата стоји, -—- па ипак тај владика, који би морао баш због тога бити пун радости и духовнога весеља, казује ето сада да је печалан и тужан у срцу! Да, драга браћо моја, тако је баш и никако друкчије. А из овога што ћу сада да кажем, видјећете да ли немам право да тужан будем. Некада св. Јован Златоуст говорио је у главној цркви у Цариграду једну бесједу приликом једног великог празника, и кад је црква била дупком пуна народа 1 ). Значај празника располагао је на духовну радост све присутне у цркви. И народ је без сумње тој духовној радости својој давао израза у цркви онако, као што ви то сада чините. Па ипак је Златоуст почео бесједу своју онијем ријечима, којијем сам почео ево и ја ову моју бесједу. „Сви сте ви данас у радости, а ја сам сам печалан", каже Златоуст скупљенијем у цркви Цариграђанима. Околности, при којијем је Златоуст морао започети тако своју бесједу, и продужити је, у главноме су исте као и моје данашње. А за што је Златоуст био печалан, видећи онолико много народа у цркви у побожном расположењу духа? За то, што је знао, да ће се сав таЈ народ разићи и удаљити од цркве, чим празник прође, и доћи ће опет у цркву на службу тек тада, кад други какав велики празник буде;и тешко му је на душу падало, што црква, као брижна мати своје дјеце, не може сваког недјељног и светачнога дана да их све обгрли, него тек два три пута у години, кад се велики празници светкују. Овако је исто, драга браћо моја, данас и ') Бесједа на Богојављење (руско ивдан .0 П, 59 и сл.), а такођер I бес. на Дјела апост. (исто ивд. П, 226 и сл.).