Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 173

тако, да се умјетник тим начином на В рају свога дјела опјековјечити хтио. Нама је драго, што ту савнајемо опет једно име наших средонјеких трудбеника па пол>у умјетности". Из тога нзлази, да је госп. Стратимировић тога увјерења: да је презнитер Страхиња као гкичописац главног дијела озреиске цркве, то своје дјело обавно прије год. 1609. дакле прије олог живописа и патппса у препратн, можда у времену основања ман. Озрена, дакле у XIII. или XIV. вијеку. По томе мишљењу госп. Стратимировић ставља учени г. Руварац у ономе спом чланку (стр. 301.) насупрот својо нарочито суђење и увјерење, по коме је озренска црква, дакле и главии њен дио, „живописана 1609. трудом игумна Јаћима и братије, а руком попа Страхиње из мјеста Будимље". У погледу тога „попа Страхиње нз мјеста Буднмље" приводи учени историчар запис изнад врата храма св. Архаиђела на Тари, по коме се псти трудно о живописању онога манастира године (7099.—-1591.), затим запис са крушевског поменика, (манастнр у Полпмљу) како: „Кћ лгго 7114. (1606.) прид» изкграфк Отрлх ина кк -ионастирк". Доводећи озренски запнс о презвитеру Страхињи у савез са онијем натписом од год. 1609., учепи је псторичар увјерења, да је озренскн Страхиња пстовјетап са оннјем Страхињом будимаљским, који бијаше сувремеиик обпављању и жнвопнсању ман. Озрена за игумаиа Јоакпма. Но премда нема правог темеља и разлога, да се не вјерује овој онако оспованој тврдњн госп. Руварца, ја ипак држим, да је пужно, да се постави питање: да ли је будимаљски иои Стрихиња живоиисац све озренске цркве, дакле и иреирате и главпог дијела, или можда само иреирате,

која, како сам већ напријед споменуо, као да је подигнута и живописана касније од главне цркве, дакле јамачно г. 1609.? Потреба овога питања оснива се на оној већ приведеиој тврдњи г. Стратимировића, по којој обрав св. Богоматере у препрати (а да ли и други ликови?) и стилом и бојом (а израдом?) отступа од живописа у главној цркви, па се и натпис у препрати внатно разликује (лошији је) од натписа над светим ликовима у главној цркви. Јер ако стоји ово овако, како каже госп. Стратимировић и ако је истина, да је будимаљски поп Страхиња радио у Оврену, онда је јасно, да је ва игумана Јоакима год. 1609. живописана само препрата, а у главној цркви, која је прије сликана, можда поправљани стари лакови. Тиме би се онда равјаснило и то: зашто је тај живоиисац Страхиња заиисао оне своје ријечи у крају, уз опај светитељски лик, мјесто да их као живописац свега храма уиигие у главноме натпису над вратима цркве, онако, као гито је учинио у св. Аранјјелу. У овоме случају морало би се јоште утврдити и то: да ли су слова у натпису о презвитеру Страхињи истовјетна са словима у натпису игумана Јоакима и братије. Но у погледу питања, да ли је поп Страхиња збиља живописац све озренске цркве или ие, мохчто би се доћи до праве истине само тако, кад би се струковњачки истражили живописи на ра8валинама св. Аран^ела, (ако их још има) па сравнили са онијема у озренској цркви и њеној препрати. Тада би тврдња госп. Руварца била можда свестрапо доказапа, а можда би се доказало и нешто сасвијем противно, паиме: да је много раније од свршетка XVI. и почетка XVII. вијека био неки други „презвитер Сграхиња", чији је спомен очуван у озренском храму.