Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св . 4 и 5

В .-Х. источник

Стр. 183

столе о царству Божијем, и како ће по цијеломе | свијету утемељити цркве и раширити науку ЈБогову. У четрдесети дан по васкресењу свом, узнио се на небо, у тај великн и свети храм, да представн Богу и Оцу пречишћену и освећену на себи људску природу, ради чијег је спасења на земљи пострадао. Он је сам предсказао своје вознесеље кад је казао : „Лз-н измдо^-к ш Оцл, и ПрЖДО^г КТ* И ПИКН Ш1Т/1К/1А10 /11Ир'К, И идК ко ОцУ". Помислимо благочестиви Хришћани, кад нам наши сродници и пријатељи са стране у госте дођу, како нам је жао, кад се с њииа при поласку растајемо. Помисли како оцеви и мајке плачу, кад синове и кћерке своје испраћају. А сад Господ и Спас наш једини Син Сожији, који је цијелом свијету најмилији и најдражи, посјетио нас је дошавши с неба, и остави нас послије опроштаја на Јелеонској Гори. Он је наш учитељ, пријатељ и утјешитељ, живот и свјетлост, која нросвјећава свакога човјека и гле, Њега облаци сакрише од наших очпју ! Промислимо сада православна браћо, какву вриједност има ова земља и наш мученичкн живот на њој кад Христос Спаситељ истинити Искупитељ^ срећа и блаженство наше, па га више међу нама нема, као што је био међу Апостолнма. Те зато драги моји слушаоци, дан Христовог Вознесења, треба да је за нас, дан туге и жалости; а сви у мјесто да смо тужни и невесели, ми смо весели и радосна срца, пјевајући радосне пјесме хришћанске побједе уз велику славу овог св. храма. Тако драга браћо, и треба да смо весели, да се при растанку са својима не предајемо туги и жалости, него да утјеху нађемо; па и Апостоли Христови, били су весели кад су се са Јелеонске Горе, одакле се наш Спаситељ узнио, вратили у Јерусалим ВоЗКрЛТИШЖА КЂ 1<р8[Л,1И/Иг г*н ридогтш кмикои". А зашто су Апостоли весели били, послије Вознесења Христова, види се отуда: што су добро запамтили оне благе ријечи и савјете Његове: „Мир мој остављам вам, и узимам природу вашу са собом, враћам се на небо, да и вама зготовим мјесто тамо: „Ид8 уготокдти лт^јто кЛ/иг, дд ид-&ж( егл/ин Дз^, и км кУд (Т( а . (Јов. 14. ст. 2. 3.) Тако благочестиви Хришћани, велико би добро чинили кад би и ми, обзирали се на примјер, Христа Спаситеља, са Апостолима, то јест кад

би сваки старац и мајка, муж и жена, брат и пријатељ, дијелећи се од овога свијета, давали својим сроднима и осталнм млађима, оваке благе ријечи и савјете; тиме би доиста и себи и њима олакшалн растанак, са овога свијета; мјесто простог плача, веселили би се признајући, да мили покојник њихов, оде не, у незнану, него у праву вјечну отаџбину, да својим молитвама, код престола Божијег, испроси и њима мјесто спокојности. При вознесењу свом, Спаситељ је поучио и благословпо своје Апостоле, што их је одвећ увеселило. Тако треба и ми а особито наши старији, док су још при свијести, да призивамо своје млађе, н ближње око себе, те да их живо поучимо и савјетујсмо, да се и послије смрти наше, побожно и поштено владају, те да у миру слоги и љубави живе, како нам неби са хрђавим својим дјелима кости у гробовима узнемиривали. Христос Спаснтељ, утјешио је ученике и апостоле тиме, што их је увјерио, да ће бити свагда у свези с њима и међу њима ,.Л кн.ин ем.Ик КО К!А днн ДО [К0НЧЛ1НА к^кл". Тако браћо треба и ми да знамо, да умрли ако су и растављени од нас тјелесно, они живе, и то жнве бољим животом него ми, јер: Еог-к н^ет-к Бог-к лирткн^г, но жикк^-н. (Исх. гл. 3. ст. 6. Мат. 22. ст. 32.) С тога синови и кћергсе, који жале своје миле родитеље, које им је смрт одузела, треба да су тврдо увјерени, да су родитељи њихови невидимо још с њима, и да гледају с неба различита дјела њихова. Спаситељ је још обрадовао своје ученике, кад им је обећао послати утјешитеља Духа светог, којп ће их у свему руководпти ; Утјешитеља који и нас увјерава, да је душа бесмртна и да се кроз добру смрт, долази у вјечни и блажени живот. С тога драги слушаоци мојн, треба да нам је свагда на уму растапак са овога свијета, и да је наш садањи живот тек припремање за будући и вјечни живот на небу, кога је Христос Спаситељ, свнма вјернима п нобожнима Хришћанима, обећао приправити својим вознееењем. Амин. Говорио у ЈГужањекој цркви, на Спасов дан 1892. год. Симо Ј. Поповић, свештеник.