Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 184

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Надгробпа ријеч, Ђорђи Поповићу, протоје.реју и пароху модричком. Говорио: Милан С. Шиљак, српеки учитељ.

Тужпи зборе! Ова пјесма — пјесма туговапка, коју у жалости над умрлим садругом испјева велики црквени пјесншс Дамаскин — подсјећа нас свагда на онај горки — на онај пошљедљи тренутак, којег свако зкиво биће овдје на земљи, прије или послије мора дочекати и његовој се вољи безусловпо покорити; подсјећа нас даље на ону горку и прегорку чашу, која под овим небесним сводом ни моћна ни немоћна, ни богата ни сиромашна ие мимоилази, док сваки не искуси горчину њсзиног напитка, који га са лица земље збрнше и од дневне свјетлости за увијек сакрије; подсјећа нас, дакле, на смрт, с којом је крај свима радостима и насладама, што их човјек дочекује у кругу својих мшгах и драгих — у кругу своје родбине и прнјатеља; подсјећа нас на смрт — ту оштру сабљу, која нема обзира спрам свога плијена, него која својом оштрипом немилосрдно коси и старо и младо, јако и нејако, без разлпке доба и узраста, те која нема милосрђа ни према коме, него која сасвијем равнодушно улази како у најмањи тако и у највећи дои и по вољи бира себи жртву, ни најмање не марећи, што ће тијем својијем поступком разорити основ породичнс среће, отргнувши нородици главног члана, а дјеци драгог родитеља, старатеља, хранитеља и брапитеља, и што ће тијем остале породичне чланове, а и све пријатеље, за тијем губитком, у голему тугу и жалост бацити; подсјећа нас на смрт, која неми лостиво одузнма из обитељског круга једну по једну зкртву и нредаје је у загрљај хладном гробу; опомнље нас даље ова пјесма туговашса на кратковременост, несталност и ништавило овог зеиног живота и на неизвјесни час, у који нам смрт свима — нрије или послије — више главе застати и хладним нас пољупцем дарпвати, те тијем уцвијелити и у тугу бацити наше сродиике и пријатеље, као гпто је ето и данас, сасвијем нзненадно, кад ни помислнти нијесмо

могли, произвела

не само

у породици овог

врлог покојника, што Је пред нама, него п у

цнјелом овом МЈесту

голему тугу и жалост

„Плачем и кукам кад на смЈпи иомислим"... тијем, пгго нам истрже из наше средине врлог пастнра и духовног оцг — проту 'Јоорђа — те тијем лиши наше малено мј - есто ревносног духовног пастира, његову породицу главног члана, вјерну супругу љубљеног супруга, а његов по род оца и храпитеља Покојнп прота 'Борђе родио се годппе 1850. у селу Мајевцу, које припада епархији сарајевској, а рукоположен је за служитеља Божјег олтара 1872. године од митрополита сарајевског Пајисија, за номоћника своме оцу почивгоем проти мајевачком, Симеуну. Бурне године: 1876. и 1877. провео је покојник као привремени парох у Бос. Броду, а у ово МЈ 'есто дошао је за пароха почетком 1878. године, п од то доба па све до данас — за пуних 15 годпна — овај трудол>убиви радник у впнограду Господљем, сву своју умпу снагу носветио је срећи овомјеспог српско-православног становпиштва, трудећи се, по ријечпма св. .апостола Ђ благовремено и 6езвремеио и —• дању и ноћу, да повјерена му духовна паства не остане без духовне хране. УважаваЈ'ући његов вишегодпшњн ревноспи и савјеспи рад и труд, митрополит зворничко-тузлански ДнонисиЈ'е, произведе га године 1888. на степен протојереја и тијем видљиво даде признања његовим заслугама... Колшсо је покојник ревностан и неуморан бно у вршењу својих пастирскнх дужности, било би од мепе сувишно напомињатп, јер то је до данас могао увиђети не само од православних Срба у овоме мјесту, већ п многп иновјерци, а ја ћу напоменути само то, како он, пз превелике ревности наспрам свог високог позива и из љубави наспрам повјере му пастве, пије нп свог сопственог здравља штедпо, него је у свако доба н по пајвећим непогодама и зван и пезван међу своју паству одлазио, те исту брижљиво учио, упућивао и пастирском благошћу опомињао на савјесно вршење свију хришћанских дужпости те је, не пазећи прн томе на себе, задњих година своје н онако слабо здрапље још већма порушио. Но ни тада нпје у својој ' ревности малаксао, него и кад је прије кратког времена на