Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 186

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

. ^ _____ _ __ ^ Једап предлог. 0 побољшању свештеничког стања, и о бољем напретку у народном и духовном свом развићу — односно у духовној просвјети.

У садање доба, од свештеника много се захтијева. Хоће се, да свештеник носи сваки дан лијепе хаљине, по укусу свештеничком, велећи: „нека нам је попо угледан, да се не срамотимо пред другим народима." А незнају „док се човјек сам не осрамоти, да га нпко осрамотит не може". Хоће, да попо има лијепу кућу, лијеп кућни намјештај, покућство и да му породчца носи лијепу ношњу, велећи : „да то попо све може". А шта више, једни хоће и то, да се почасте у кући попиној и иијепом „ђаконијом", велећи : „кад нећемо код попе угошћени бити, ја ђе ћемо ?" А други опет хоће да им свештеник у свим народним пословима, церемонијама и обичајима предњачи, као што и треба, и све то је дужан свештеник; и зајиста, то је све лијепо и племенито. „Триста без попа ништа". „Обичај је готов закон". Трећи опет хоће и то, да попо тачно и у реду држи своју канцеларију, да тачно своје дугове исплаћује, п друге трошкове кућне и државне тачно подмирује, као што заиста све то и треба; те једном ријечи веле: „да им свештеник за углед у свему и у опште предњачи, — то је право; — ал „празна чаша молитве не чини"; а и попо нразна џепа ништа у стању није учинити. Свештеника треба добро наградити, пак онда да предњачи, и да за углед служи; а не попо је интерезчија, и само брине се: „господн сиодоби — сподоби џеп сеј". Поп мора овај ил' онај духовни обред извршити, биле паре ил' не биле; а попо и о вјетру може живити, јер вели у светом Писму: „туне пријасте, ту и недадите". По врх свега тога, истиче се питање кад је таки попо интерезчија, зашто кад попо умре, сво добро попино оде у дуг, и тешко се исти подмири? а попина супруга и толика попина нејака дјеца остану на голој земљи, под ведрим небом, без ичије помоћи. ГГа кад је попо интерезчија, зашто му не остане какво богаство? Није тако, него докјепопожив „веже лико за опуту", а кад умре казали смо шта буде. Ето дакле мила Србадијо ! како је стање српског свештеника код нас, и какав је интерез његов. Па ако смо ради, да нам наш ерпски попо буде угледнији, и да нам У °вему предњачи, то онда треба да га боље и аг Р а ђУЈ емо и плаћамо;

јер „мирпо срце Бога моли, а немирно сузе рони". По овом разлогу, ја мислнм, да бих добро било, и не би теретно било народу, а и свештенство бп мало боље са трошковима на крај могло нзлазнти, а да не речем, да бих најзадовољније живило; кад би се привремено овако свештенику плаћало, као што је скоро овај обпчај и по свој нашој Посавини плаћања свештеничкпх заслуга, а то по стању људи. Нека би се од прилике плаћало овако : за вјенчање, иека се плаћа од људи I класе по 10 форинти; од људи II класе 5 форинти; и од људи III класе по 3 форинти; а за велико опијело, од људи I класе по 10 форинти; од II класе по 5 форинти и од III класе по 3 фор.; за крштење по обичају; за мало опијело по стању од 1—3 форинта; за јелеосвећење на сваког свештеника по 1 форинт; за молитву по 50 новчића; за крену прекадњу по 50 новчића; за парастос по 50 новч.; за водоосвећење по 50 новч.; за сваки споменик по 2 новчића и т. д. И овако плаћање требало би у снажној кријепости да је, а не као досад самовоља појединпх, хоће ли или неће; а такође требало би, да се строги надзор набљудава, да се сваке године свештенички бир и други заоставши дугови тачно побирају, а не да остану по смрти свештениковој, на „апелаци до страшнога суда", као до сада. Ето овако би се стаље свештеничко побољшало малко боље, а не сувопарном критиком и празнпм ријечима. А гато се тиче народно-духовног развића у духовној просвјети; то би требало, да свештенство неуморно ради у винограду Господњем; да учи „времено и без времено" своје духовно стадо, свему оном, што је душеполезно и корисно за повј ерено му стадо словесно, како задушу тако и за тијело; и овако не би нп једна словесна овчица из стада Господњега се изгубпла. Те према овом, особито треба, да сваки свештеник строго настоји, да му сваки његов парохијанин, а особито младићи и дјевојке науче бар ове најглавније хришћанске дужности, т. ј. молитву Господњу „отче наш", вјеру своју „Вјерују во јединаго Бога Отца", Божији закон „Десет