Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 185

смртну постељу пао, свагда му на уму бијаше његова света дужност, те се стараше до самог изднсаља, да се иста преко оближњих свештеника што савјесније међу његовом паством врши. Признајем. да бих много труда и времена употријебитп морао, док бих само у слабој свјетлостн представио само један дио врлина покојникових, које сам у току мог кратког боравка °вдје, у њему упознао; али то није потребно да чиним, почем знам, да сте сви ви имали много више времена, него ја, да га што боље познате и да га због многобројних врлина његових обљубите, чему је најбољи доказ ваше данашње многобројно присуство и срдачно учешће у тузи, које указивасте покојниковој породици, како за вријеме болести, тако још внше по смрти покојника — и које учешће и данас дијелите са његовом породицом, те је тијем у њеној жалоети ублажавате. Но ни његова т. ј. покојникова породица не треба преко мјере да тугује, већ треба гаједно еа нама да се сјети, како човјек еа смрћу не свршава сво своје опредјељење, ради којег је створен, него да тијем кораком ступа из овог привременог обиталишта у други вјечни стан, који је Отац небесни приправио свима оннма, који Га љубе и заповијестн ГБегове испуњавају, а особито вјерним чуварима ЈтБеговог словесног етада овдје на земљи. Г1а кад се тога сјетимо, требамо се усиљавати, колико је могуће више, да не тугујемо онда, кад се наш покојник пресољава душом у тај вјечнн стан и кад му се тијело предаје матери земљи, из које је постала и из које ће опет у пошљедни дан устати савршеннје, него што у њу по смрти одлази, а чему нас св. апостол Павле увјерава велећи: „ Сије се, т. ј. умире, тијело душевно, а устаје тијело духовно; сије се тијело трулежио, а устаје нетрулежно и (I. Коринћанима гл. 15, ст. 42. 43.). Велпм, кад на све то номислимо, треба да се савладамо, те да за умрлнм одвећ не тугујемо и не наричемо, него да своју жалост савладамо и Да благодаримо Творцу и 1Беговом премудром промислу, који је све тако мудро и непостижимо уредио, те да се напокон сјетпмо, да нам покој-

ник овим кораком одлави у вјечни стин, гдје нема ни туге ни жалости, ни плача ни увдисаја, него гдје је вјечна радост, да тамо прими награду за то, што је савјесно радио у винограду Господњем, и гдје ће га сам врховни пастир пастир пастира, Господ Исус дочекати н рећи му: „ Добри и вјерни слуго! У малом си, ми био вјеран, над многим ћу те посшавити. Уђи у радост Госиода твога и (Мат. гл. 25. ст. 14—-31.). С тога и велим, утјеши се и стегни своје срце цијела ожалошћена родбино покој ннкова, те не тугуј за овим великим губитком, кад знадега, да је сам Господ одазвао свог вјерног слугу да се од својих труднијех дјела одмара и наслађава у царству Господа, чије је св. име на земљи прослављао, а славу његову међу људима проповиједао — те му за то свесрдно благодари. А на Вама браћо, грађани овог мјеста почива дужност, да не заборавите породнцу свог врлог духовног пастира у овом њезином тешком положају него да јој потпорои колико — толико ублажите ране за овнм непрежаљеним губитком,как.о би и она бар са нешто нлде могла слободније у будућност гледати и дочекати, да је њезнн сопствени члан, ако Бог да, на своје руке прихвати и старање о њеном опстанку на себе предузмс. 1 ) А за тобом врли покојниче, брижни пастпру свог дух. стада, добри оче свог порода, родољубивн члане свог народа, којег си се и на смртном часу сјетно 3 ) од срца тужимо, те се ево искуписмо, да тн, заједно с твојом породицом погаљедње „О Богом" кажемо и овђе са овог мјеста наше заједничке молитве престолу Створитеља управимо, молећи му се са ријечима: „ Госиоде! Удосшоји вјечних Твојијех блага свога вјерног слугу, кога си између нас изабрао и уиокоји га у вјечном блаженсгиву Твоме а ! Вјечна ти усиомена\ *) Покојник оставља након себе еупругу са седмеро дјеце, од које, најстарији син му Стево, ове године свршава науке у срп. прав. богосл. ваводу у Рељеву. -) При самим пошљедшзм тренуцима свог живота, покојник је — пошто је свима опђе присутним рекао:опростите! — доста јаспим гласом иаговорио почетни одломак срп. химне: „Боже правде". ... — ионовивши неколико пута: „И од сад нам буди спас"! — па је одмах 8а тијем тихо и мирно издахнуо.