Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. б

чице. Упре очи у мјесец, шапће неке неразумљлве рпјечи и у томе часу падне онесвијешћена на немл.у. Коло игра дал,е, а за по сата устаје сомнамбула, прича како је говорила са Илогом и како јој именова траву, од тсоје сок да пије болесник па ће оздравити. Празвовјерије нпјбујпије ниче у крлтичним ц важним моментима живота човјечијега, кад човјеку или имовини н>еговој иријети опасност какопа. Један такав иримјер забил,ежен је у „Јавору" : ■;,У Енглеској 1542. године иојави се шашка, која је ужасно усјеве пустошила, одмах се ту нашло људи шпекулативног духа, који нађоите на лијевом горњем крилу писмена I. Е. А., а на лијеком до.ллвем крилу нађоше писмена I). Е. I. — Кад ова писмена прочиташе, изађоше ове ријечи: Тга 1)е1, које зиачп „гњев божијп", Ове ријечи ишле су од уста до уста по цпјелој Енглеској и устрапшше .људе тако, да сав покушај таманења останише вол>и божијој, док најпослије није научењак Ратлеф писањем народ почео одвраћатп од таких бесмислица и позипатн га да се лати средстава, која ће таманити шашку. Сујеверна тумачења брзо се проносе и у најдаљније крајеве свпјета; тако 1712. године, учител. у гимназији у Штетину Павле Јеце, знао је на горњим крилима наћи иисмена В. Е. 8. и тумачио их је народу овако: 1)е<1еп1:е1: егвсћгескИсће 8сћ1асћ1;еи, па онда ћегеие! еигеп 81о1г, ћезсћаие1; еиге 81гаГо, па онда: Ваћу1оп ен!" 8Сог4иш, и т. д." (Год. 1879. стр. 945. и 946.). Арапип, кад му усјевима пријети опасиост од прождрљивпх скакаваца,ухвати четири така пустошител>а, напише им иа крила по један стих из корана, који говори у опште против скакаваца, па их пусти, и за чудо, веле, цијела дружба крене другим правцем. Коме је по во.1>и

може чак и пророкову молитву нанисати, папир турити у трсгсу и зађести је у житу па иољу — па да видиш хоће ли скакавци у то поље! Кад је оно у XVII. вијеку бјеснила немпла колера у Милану, платнло је главом много недужиих старица. Празновјерни свијет, умјесто да се оружа протпв епидемије вршењем радикалних наредаба, контумацијом, дезинфицирањем и т. д., сијече п на ватру баца јадне старице са закрвављеним очима, гураннм л(_фпма и обичним брадавицама па лицу, јер то су тобоже спољашгБП знаци, по којима се познају вјепггице. * * * Има ли и код нас Срба празновјерија ? Може ли се опо дозволити обзиром на релпгиозни, морални, социјалпи живот и на здравствено стање човјека? Забрањује лп празповјерије православна црква? Прокотшје (половина VI. вијека) каже за подунавске Словене, да су признавали једног Бога Громовника , као госиодара свемнра, прнносили му сваке врсте лсртве, а поред тога поштовали су и потоке и нимфе и друге нетсе демоне, приносили им жртае и нри тим жртвама чинили разна гатања, Горска вила, внла планинкиња, вила у облацима, мдра, вјештице, вукодлаци, аждаје, хале п змајеви, суђенице или рођенице бијаху предмотом вјеровања и онда, кад већ нпјесу били у заједипци. Сјетимо се митологије словенске 1 ) и њезшшх остатака у српским народним пјесмама, приповијеткама, пословнцама, у бајању 8 ) и т. д. Па ето тако је то дошло и до нас Срба. Развило се празновјерије; !) Напш. \У188еП8СћаД с1с8 81алу18сћеп МуШпЗ ; 0мЕрК7\ ЈТЛрОСЛЛКАНСКЛГО КДГНОГЛОКГА ИЛИ /МИДОЛОПИ — А. 0. Г.; Напиз. ВајвнЈолту ка!епс1аг ,ч1оуап8ку. 2 ) Вук КараџиЛ. „Српске народне пјесме" ; „Живот и обичдји народа српскога".