Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 290

В.-Х. ИСТОЧНИ«,

Св. 7 и 8

и обраћају се томе упустну. По упуству цркве, у добрим хришћанеким породицама добивају дјеца појам како о самом савршенству, које је потребно свакоме, тако и о средствима, која су најбоља да се достигпе савршенство, свраћајући љихове мисли једино највишему образу савршенства — Господу Христу с тога, што само у њему налазе своје задовол^ство све вшпе потребе човјечије природе. „Он је сама истина, љубав, благост, чистоћа, правда, некорнстол.убље, самоодречење, трудољуб .Јзе, стрпљивост, храброст, — но, ко да изброји сва шегова савршенства ?" (из слов. преосв. Амвр.). Хрншћански родител.и, у сваком вгодном случају и морају настојатп, да сврате свпјест дјетета на тај идеал савршенства, показујући га и у историји домостроја нашега спасења, и у историји свијета, и у нрироди и т. д. Тумачећи дјетету највшни првообраз савршенства, нема сум и.е, да родитељи морају настојати, да упуте дијете на тај рад, који би одговарао савршенству првообраза. Правило, да се достигне та цијел. пружа нам прије свега православно-хришћанска црква. „Много се труди она да лрије свега просвијетли или, тако рећи, да учврсти у вјери савјест својих синова младих и одраслих, да безпогрјешно покаже пријеступе и добродјетељи од оног момента, кад су се породиле у мисли и нејасној фантазији па до самог остварења њихова. С тога се при богослужењу, у читању и појању нјесама непрестано предаје наука о Богу најсавршенијем и најправеднпјем, који мрзи гријех а л.уби добродјетел.; нстичу се описи иријеступа и дјела добродјетељи и ирича се о грјешницима кажњеним и помилованнм и праведницима у блаженству; узносе се умилне молитве за опроштење наших сагријешења а и за избављење од саблазни

и од искушења. Овамо су управљена сва правпла о испосништву, све уредбе о нсповиједн и св. причести. Овдје стоји дијете заједно са родител.има и свима Хришћанима, са својом савјешћу пред Богом, — ни за кога невидл.иво али њему појмљиво. Овдје . . . баш се даје осјетити, да је прави жнвот и срећа душе човјечије само на путу к добродјетељи" (из слов. преосв. Амвр.). С тога, у што чешћем посјећавању богослужења — и морају родитељн видјети прво и најбитније средство да се управи дјетиња воља на пут хришћанске добродјетељи, пазећи при томе особито на то, да посјећивање богослужења не постане само једним формалним, безсвјестнпм обредом. Те мјере религпјознога васпитања, која предлаже црква, одавно је увела она п у породице. „Мати — права Хршнћанка — у прво вријеме непрестано је показивала дјетету: то је гријех..." То значи: уповоравање па удаљење од идеала човјечијег савршенства. Ништа не може бнти рацијоналније, него упозорити дијете ив малена, да се удаљује од оприједељеног му савршенства. При помисли на Бога, којн казни гријех, често упозоравање иа могућпост гријеха јест најбољи начип, да се разлшсује гријех п да се бојимо гријеха. А како су се прије бојалп, да не наруше само заповиједи Десетословјавећ и васпитннх правила цркве, то су се често износиле прилике, како да се сачува дијете од гријеха.... По учењу цркве има гријеха малих, који воде великима. Дјетету су говорили, кад би оно тражило мало јела у посни дан, илн на празник до литургије: „гријех је"; то је значило — учи се уздржању и стрпљењу; кад би се оно усудило, да непристојно стоји код молитве, говорили су: „гријех је"; то је значило — учи се побожности; ако