Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 164

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

красан стан п заповједи, да им се даде све, што им је зарад њихова спокојства нужно. Знаменити и богати дворјаници долазише им, да слушају њикову поуку, а позиваху их — са дозволом кнежевом — и у своје домове. Анђелара је волио неки достојанственик Чеслав, те га је особито штовао и л>убио. „Но није се за дуго Чеслав наслађавао присуством блаженога Анђелара (вели животопис): Анђелар проживи код њега неко вријеме, те мирно предаде своју душу у руке анђелима".

И његово књижевно дјелање, кога је по свој прилицн морало бити, спада у Моравску и Панонију. Црква с.веткује успомену св. Горазда, Саве и. Анђелара у један дан и то 27. јула. Вараждин , 1894. С руског превео и мјестимице допунио: Л. Богдановић.

ГЕТСИМАНСКА БАШТА.

Баште су обпчно таква мјеста, гдје се човјек утјече да мало мпрно одахне. Али не бијаше таква башта Гетсиманска у погледу Господа нашег Исуса, јер нијесу текле ондје струје бистре воде, већ потоци крвава зноја; није се чуло ондје ћарлијање вјетра, већ уздаси и јаук а нити дочекаше на излазу Христа они, који су га тражили, мирисавијем ружама, већ кољем. Бацимо побожно очи своје на мјесто, гдје се молио Спаситељ свијета, и посмотримо у духу вјере и смирености посред какве буре заводничкијех мисли и осјећаја, посред каквијех брига и колебања душевнијех проведе наземљи пошљедну ноћ најсветији измиритељ земље и неба. Колико унутарњијех мука и с каквом изнуреношћу у очи смрти мораде он поднијети овдје, прије него што потпуно изврши оно велико дјело, које му даде отац, да сврши. Јест, то је била ноћ, којој нема равне, а и не ће је бити међу свијем ноћима и данима од како је свијета: то бијаше ноћ борбе и страдања Христа Богочовјека, Спаситеља свијета — борба на живот и смрт, страдања најљућа и неописана. То бијаше, с једне стране, ноћ онијех његовијех болова смртнијех и биједа адскијех , које пророчки прорече у себи његов праотац, а с друге стране опет, ноћ кад он приклања кољено пред Богом — оцем својијем и ноЛ молитве његове са уздахом јакијем и сузама. Та ноћ бпјаше страшна и небескијем житељима, али прерадосна и спасоносна у погледу панулог човјека — а погибељна и убитачна у погледу кнеза таме и ада. Бијаше то ноћ силна лелека и крајње изнурености од искона најсветије душе Богочовјека, а по том и безгрјешна тијела његова — ноћ туге и умора уби-

тачна до смрти, ноћ јаука и изнемоглости, увјенчане побједом и слављем духа над тијелом и безусловном преданости вољи очиној над ужаснпјем призрацима патње голготске.... Ту су ноћ видјели старозавјетнн пророци и праведници видјели су ју кроз сумрак сјене и нагађања и ужасавалп се у себи тијем драговољнијем понижењем Сина Божјега. Не без ужаса видЈе је и сам Син Божји, сам Господ, кад се она већ примицаше. Још на вечери пасхалној поведе он почешће ријеч о облиској будућности. А за тијем, кад се свршила света вечера и кад пођогае, који бијаху с њиме код вечере, на гору Јелеонску, говораше Господ без устезања апостолима, што бијаху с њиме: сви Лете се ви саблазниши о меке ову ноИ ; јер у иисму сшоји : удариЛу пастира и овце од стада разбјеЛиЛе се" (Мат. 26., 31.). Па зар и пошљедна опросна бесједа, која истјецаше из његова ерца пуна љубави према онима, које до краја љуби (Јов. 13, 1) није баш томе обвезана својом недостижном висином осјећаја и светијех истина, што је онај, који је изрече, јасно видјео све, шта га чека идуће ноћи? Смрт Искупитеља свијета, из које истјече живот и нераспадљивост јест тајна тајана Божјијех. По предвјечном триипостасноме савјету немаше то да буде тек обична смрт, већ ужаспа смрт кланида на крсном жртвенику — кланица у којој се сјединиле све могуће муке и ужас и то не само овог свијета, већ и подземни, адски. Важно је, да се крсна смрт, од које задрхта свијет не само због нечовјечне жеетине, већ и ужасне срамоте и проклетства, који је попраћаху, јавила на земљи као казна, прописана законом, мало прије доласка Христа Спаситеља на