Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНЖК

Стр. 165

земљу, и да се она вршила особитом силом и жестином, скоро тек у једној Јудеји и то не за дуго. Крсна смрт, која натјераваше ужас на сво човјечанство, не могаше а да не доведе у ужас и онога између синова човјечијих, коме бијаше баш и предназначена. Бзегова човјечија природа, увијек безгрјешна и света, која увпјек црпљаше пуноћу савршенства тјелесног бића пз пуноће божанства, која бијаше с њиме, тијем је више осјећала одвратност било према ма каквом насиљу и мучењу, а особпто према смрти. Ко да измјери бездану јада, који тада обузе пресвету душу Спаситеља свијета? Та он премашаше поимање људеко. Показа се призор страшан и ужасан: и ако се не машише руке мучитеља — изметника божанственог патника, нити му још окрунише главу оштријем трњем, а пречисте ноге и руке још не прибише на крст, али већ бпјаху предназначена његова голготска страдања: зној његов бијаше као каиље крви : које каиаху на землу (Лука 22, 44.) и у толикој мјери да се овлажила одјећа његова, а сама земља оросила. Предвиђај ући његову изнуреност, вапије пророк Исајија: за шшо ти је црвено одијело и хаљине ти као у онога, који гази у каци ? (63, 3.). И ако су га испратили до мјеста патње најврснпји између ученика, но они ипак не дјелаху с њиме патњу његову, јер их је преузео сан. Он бијаше као инокос на свему свијету: чеках Х0Р1С ли се коме сажалити, али нема никога ; хо%е ли ме ко потјешити, али не налазим (Пс. 69, 20) и тада се оте из дубљине душе бони вапај: „ Оче мој! ако је могуће да ме мимоиђе ова чаша (Мат. 26, 39.). Сви потоци људскијех безакоња као да се слили у ту чашу, вас се ад устремио на душу онога, који је испијаше и за то му она постаде чемерном чак до смрти. Бреме људскијех безакоња притеже Господа к земљи; он на њу паде, као да је заштићује од деснице Свевишњега, која кара, примајући у срце своје све стријеле гнијева Божја. Ужас, с^ртна чама и тежак јад, што га оејећаше тада Господ, још се удвојио ушљед тога, јер искрсну пред његовијем свепроннцавијем очима мрачна слика страшнијех гријехова човјечанства, које он узе на себе. Оно, што би морао да претрпи сав свијет за гријехе своје — сво то бреме паде сад на њега самога. Он јасно виђаше све пре-

ступке, сва безакоња и бешчасност људи од Адама па до смака свијета у потпуној голотињи и гнусности; пред његовијем проницавијем погледом показа се ужасна чаша гњева Божја, и неминовно проклество, одбацивање и вјечна пропаст, која је ето готова да се сурва на грјешни род људски. Туде Исус, као миритељ човјечанства, стаде пред грозну правду Божју, која изврши над њиме суд за гријехе човјечанства, које узе на себе. „ Онога, који не знадијаше гријеха нас ради учини гријехом да ми будемо правда Божја у њему (II. Кор. 5, 21). Он предвиђе и ону хладноћу, ону равнодушност и немар за покајањем у многијех грјешника, којом ће му да враћају љубав његову према њима; предосјећаше поквареност срца њиховијех, којом ће, подавши се безумно страстима својијем. одбацивати и омаловажавати ону велику жртву, коју он принесе, само да их спасе. Он као Бог предвиђаше и то, да ће они, који вргоше руке своје на њега, навући на се страшан гњев Оца небеског, који ће се осути на њих и потомке њихове, по властитијем ријечима њиховијем: крв његова на нас и на дјецу нашу (Мат. 27, 25) Све је то јаче и јаче морило Божанственог патника, прилажући јад јаду. Нико нека се не усуди помислити, е је кадар потпуно схватити осјећање божанственог патника за вријеме његова страдања у башти Гетсиманској, јер то је велика тајна Божја. Из св. јеванђеља увјеравамо се, е је Господ препатио оно, чему нема равна примјера у историји страдања људскијех. Погледајући на Господа, гдје је изнемогао под крстом ми морамо у томе увидјети, да су патње његове превршиле сваку мјеру, коју је кадра поднијети људска природа и да се не јави та немоћ, ми не би могли знати, на што би та иатња; тада не би имало подражавање њему никакве важности, нити би било у нама оног осјећаја према н.ему, који је сада; његово страдање везало нас је с њиме везом најчвршће божанствене љубави и у колико је оно било теже по њега, тијем постаде скупоцјенијим за нас, јер све то препати Господ ради спасења нашег, па за то га морамо и ми тијем ватреније љубити. По руском В. М. Ј1. )