Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 141

од првога каменим зидом са уским иродазом, било је као мали врт са чатрњом (\Уа88егћећаћег) у средиии и растењима, п било је пријатно мјесто за одмор домаћпну. Христа Спаситеља довелп су на прво двориште и ту Он „погледа'' на Петра, који Га се одрекао пред слугама. Ту се Он подвргао пљувању, приушкама и разним хулењима од слугу, који Га чуваху (Мат, XXVI., 66—68., упор. Лук. XX, 61 — 66.) 1). По јеврејеком криминалиом правосуђу, синедрион је требао да се састане ради одређења коиачног суда не у ово, тако блпзу већ јутро, него остављајући један дан послије претходног ријешења, да би ово могло сазрети. Али непрпјатељима Господа јако се журило, јер не преостајаше више од пола датга до настунања празиика Пасхе, а преостало им још миого да ураде; по овом оставивши тек неколико сахати, заиста не више о 3—4, после прве сједнице они опет, рано у јутру, сабраше се на вијеће: ^Оутро ;ке вукш 8 сок'ктт\ со= Ј ) Тешко се може доиустити, као што то допушта преосвештени ТеОфан, двократно поругаше Спаситеља: И у сједнпци синедриона и овдје на дворишту Кајафпном. Код јеванђелиста Матеја и Марка говори се о хулешу одмах шслије пресуде синедриона (покннжг (.и!рти) и непосредно пред припом о одречељу ГГетра на двору доле тако, да је можно односити ово поругање и у сједиици синедриона и на дворишту доле сред слугу. Но код јевапђелиета Луке прича се о овим бунтовпим сценама тек после приче о отрицању Петровом, а тиме се даде разумјети, да су се поруге над Спаситељем извршивале од слугу на дворишту а не од чланова синедриона још у сједници. Уз то код јеванђели. Луке (XXП, 63—65) стоји: људи, који држаху Исуса, ругаху му се и бијаху га. . Шта више и код кеванђ. Марка има помена о „слугама", који га бијаху по образима (Марк. XIV", 65). Може бити да су Спаситеља напали поругама при самом изласку из сједнице синедриона на степеницама које воде у двориште, — поругама, које се продужише и шта више о којима смо слушали на дворишту, сред слугу, чекајућп до сванућа.

ткоршш кси арререе и стдрцу имдстТи на 1ис8са акцј $кити его" (Мат. XXVII, 1). Овдје, у овој сједници опет се препираху ли на сопственом свједочанству оптуженога, опет говоре, да они не требају никаквих свједока [Лука XXII, 66—71], и донашају коначно рпјешење; за тим одведоше Христа Спаситеља к Пилату ради потврде и извршења пресуде: „и сваздкш « его кедоша и предаша его лонт?ис= ко/и8 Ииллтб игмтнб". [Мат. XXVII, 2]. IV. Римски прокуратор Пилат живећи управо у Кесарпји, но дошавши на празник Пасхе у Јерусалим, да пази на мир у метежном народу, који се сакупљао у престоницу на празник у великом броју, није се зацијело зачудио раноме доласку Јудеја, пошто је могао дознати, ма у општим цртама, догађаје, који су се збили прошле ноћи, благодарећи учешћу римске страже у истој ! Пилат ставља непријатељима Христовим формално питање, питање, које је као израз жеље да развиди дјело: „какву кривицу износите на овога човјека" ? и добивши одмах општи и неодређени одговор („кад он не би био злочинац не бисмо га предали теби"), даје им разумјети, да ако неће они јасно и отворено казати тужбу, т. ј. криминалан пријеступ с римског државног гледишта, то нису имали за шта к њему долазити: „узмите Га вп и по закону својему судите му"". Чланови синедриона као што се види нијесу одмах у почетку усвојили тужбу с новим положајем, тужбу, коју су прину^ени били дати ради успјеха у својем дјелу. Онп тек сад увгфају јасно неопходност, да другим чим формулишу тужбу, из религијозног да је окрену у политичку. С том намјером давши тужби, коју су подастрли, криминални политички карактер, одговорише: „ми не смијемо никога тгубити " (Јов. XVIII, 29—31).