Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 204

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. 6

ни родиљи боље. Многе су се родиље од тога побољеле, много дјеце помрдо, што је свакома, ко живи на селу, познато. Од здраве, румене жене, послије два или три така крштења, постаје болегаљпва, блиједа домаћица, која се више не излијечи. А шта да рекнемо за наше „ крснв славв " или „ сввто " ? Како се то прославља код нас Србаља? Има крајева гдје прослављање „ крсног имена " ни мало није достојно ни онога, који слави, ни онога, који се слави. Тако се на некијем мјестима спрема по кући на осам дана прије славе. Ту се коље, мијеси, пече, ударају пипе (славине) у бурад,— по мало се троши итд. Гости, сродници и званице почињу се скупљати још прије „крсног имена" на који дан, да баш не дођу на сами дан, јер то је уврједа за домаћина. А кад осване сама „ слава ту је част до кољена и често се продужи тако и по недјељу дана. Не зна се ни ко пије, ни ко плаћа. Многи домаћин осјети тај расап у кући, али шта ће, обичај је. Да га не коре други. Многи се сиромашак и задужи, ако нема што му треба, само да прослави „крсно име", да му тобож људи не приговарају. — А је ли то слава „крсног имена" ? Не, никако. Већ „крсно име", „своју славу" треба овако славити. Призвати свештеника, да освети у кући водицу, да дјечици растумачи значај тога дана; да присуствују ако је могуће, сви на литургији, и тек онда, кад је дато „Богу, што је Божије,-кад је св. угодник прослављен у цркви, кад је душа натиа насићена духовном раном", онда тек треба да дадемо одушка нашој духовној радости, у кругу породице, пријатеља и знанаца, да прославимо тај дан с оним, што је је Бог дао. И то не у „ ждерању и иијанству, него да се обучемо у Госиода пашега Хсуса Христа".

А како је код брака? Ево, како је: Дошао отац да жени сина, па се пријавио код свештепика. Ноказало се, да спн не зна ни једне молитве, а гдје који ни прекретити се. —- „Како си га васпитао", пита свештеиик, „да ншпта не зна, као незнабожац" ? „Тако му је, господине, Бог дао! Мати га је учила молитвама, но кад му је било дванајест година, морао је пћи у службу Јевреју, те је тако заборавио и оно, што је знао". „А за што си га дао Јевреју у службу ? „За то ваша милости, јер мора да одслужује за дуг. Родила се Наста, требало је почастити сроднике и пријатеље, као што знате, иде се на бабине и у род по неколико недјеља у застопце. Колико се ту потроши пића! За Насту је служио двије године као гончин, и ево роди се Јово, опет двије године, роди се Теодор и за шега годину. Тако прође пет година код Јевреја, и син ми све заборави". Велите: то је измишл>отина! Не, није, то је права истина. А што још да рекнем о свадбама? Не би бпло лијепо да описујем све безобразлуке, којих нема ни код незнабожаца. Какве ужасне неугодности мора невјеста претрпити од пијаних сватова. Гледајући све то, заборављаш, да је ово XIX. впјек, већ ти се чини да живиш у У. или IV. вијеку. Рецнте по дупш, могу ли се сличнн скаредни обичаји назвати хришћанскијем гостољубљем ? Не би ли боље било, кад би наш сељак, који у зноју лица свога заслужује корицу хљеба, на своју домаћу славу примао и погостио госте по примјеру изображене класе? На крштење позову се само сродници и ближи знанци на