Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 282

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

цијељи, а ни најмаље за оно, што је ј главно у цијељи живота човјечијега. Тако | нам и Ливднер у својој енцикдопедији ређа ваздан којекаквих назора и назива, којима су главнији неки педагогаки филозофи и емппричари хтјели да означе цијељ васиитања, и пО њему да удесе правац образовања. Многи од њих разликују се у главноме само у ријечима (изразима), али многи и у самој ствари. Примјера ради ево ћемо да их наведемо само неколико: „Оаморадња у служби онога што је добро, лијепо и истииито" — то је прпнцип Днстервегов; „хришћанска цивилизација" — принцип ИГварцов; „хармонијсгеи развитак човјечијих сила и способпости" — принцип Песталоцијев, Впмајеров, Дитесов; „моралан карактер" принцип Хербартов; „принцип с претежношћу тјелесног одгајања" — Монтењ, Локе; „човјек је по природи добар, култура га квари", дакле „природисходност" — принцип натуралисте Русоа; „усавррш човјека, да буде срећан п способан за живот у друштву људском''- — екдомонпстички принцип и уједно васпптно начело фплантропа Базедова, Кампеа, Салцмана нВолкеа; „васпитај васпитаника за праву човјечиост" — васпитнн принцип хуманиста Хердера, Леспнга, Нитхамера и др.; „побожност и љубав према Богу" — пијетистички принцип Спенсера, Франкеа, Цинцендорфа; „(11л т Ј1п1ае! (богоподобије), т. ј. да васпптаник буде слика и прилика суштаства божјега" — принцип Гразеров; „слобода и самоопредијељење" — принцип Грунхолцеров; „благоразумност и одрешитост" — принцип Кругов, а и рацијоналистичкп (Кант, Хегел); „да се успоставп гријехом изгубљена сличност Богу" — познтивпи хришћански приицип Палмеров, и т. д.

Према такијем н сличнијем старпјпм и новијим принципима, постављаше педагози — људи и правила, по којима одређиваше вриједност васпитања као: „добро је васпитање оно, које даје тијелу и души цјелокупно, савршенство, за које су онн способни" Платон; „васпитавање је вјештина, којом се дијете образује за човјека" Цицерон; „васнитање мора битн у стању, да прнпремн васпитаника за стварнп живот" — Фихте; „васпигање је култура, коју свака генерација дугује оној, што за њом долази, како бп ова сачувала ре зултате прогреса, који су јој предани, а по могућству и да их даље крене" — Ц. Ст. Миљ; „треба утемељити васпитање на савјестн и на хришћанству, а одупријети се штетним: теоријама, које нам доноси цившшзалија, и које хоће да удруже морал са коришћу" — Навило; „васиитатп дијете значи припремити га тако, да оно буде у стању да једног дана само ради што је могуће боље на опредијељењу живота свога" — А. Некер, н. т. д. Све ове озиаке васпитнијех цијељи и начела (принципа) изгледају нам, као што већ рекосмо, у већини таутологе, а између њих, као најљепше и најцјелисходније узете су данас у педагошком научном свијету оне, што их истакосмо у ријечима: „ Хармонијски развитшс свијех сила и стособности људских" и „Развијање моралнв карактерности". На њима су, може се рећи, основани данас са неким (већим или мањим) изузетком скоро сви педагошки системи —- системи телеологије н методологије, дијететике, соматологије и пспхологије, те су, као такови, најобичнији и у нашим педагошким дјелима. Прпнцип „ хармонијског развитка људскијех сила и сиособности " с обзпром на

/