Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 284

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

Писма, који гласи: „ Кда ко иолзл , чело= к-ккб, Д1|16 /ИЦГК КЕСк 11рЈи)Кј)/Л111 т ЕТ г К, Д8ш8 ЖЕ ГК010 10тф{тит=к" — Мат., XVI., '26. Еао год што из онако милозвучна Спенсерова начела могу да се нзводе правила п са свим развратпа тнихова васпптапа употр. ба средстава, тако нсто бива то п код миогијех другијех иедагога, који се у учењу своме налазе изван праве цркве Христове. С тога се треба узети на ум, и не иаваллшати на сумце п непромишљепо на паш народ васиитним начелима и системама другијех иарода, који би можда имали друге животне прилике, обичаје и назоре, други карактер, н други степен развнћа, нити треба узимати све за готов новац, што нам од каквог ученог човјека долази; јер искуство свједочи, да су и највећи научешаци често нзвртали пстину бпло хотимице (софнзмп), или можда и нехотице (паралогпзми) и довађалн свпјет до странпутица и свакојакијех искушења. И Хорацијев глас „Јпгаге 1п уег1»а та^181;п" (пе треба ни учитељу сваку вјеровати), вриједио је и вриједиће, по што виђамо да и данас у скијету имаде толико назадних људи и толпко жалосних назора, да нх ничем другом не можемо приппсати до погрјешном васпитава1Бу,које је противно васпитавању хришћанском. Отуда смо, рекао бих, и дошли до резултата, да виђамо људи без срца, егојиста, материјалиста. частољубаца, денунцијаната, деспота, непогрјешимих и друкчијих, а најмање са врлпнама, што нам их даје вјера и моралност. Отуда и ваппје данас многи очајаи глас, да се у обманама, варању п блудњи састоји атрибут свега човјечанства. Новац је први н најмоћннји покретач свега, што се впди да постоји у друштву људском; сва знања, све вјештпне н умјетности њему су подре1;еие и по њему цијену добијају. Суб-

јективност појединаца хтјела би да чипи, што је коме воља, божије п људске власги, законе и права мало ко хоће да са увјерењем респектује. Вјера се замјењује безвјерпјем, а радиност и трудољубивост беспосличарењем; добродјетељи и врлиие често се запостав.љају илп исмпјевају, а одобрава неваљалство и подиже углед моралпијех пропалица! . , . Под уплнвом такнјех п сличнијех прилпка, а у разноврсностн васиитнијех цпјељи и путова њиховпјех, разумије се, да није могла остати ни школа на миру — као средство, између свијех другијех; и најважинје и најопсежчије. Исти Спенсер, п. пр. у одјељку своје Науке о васпишању: „Које зиање највшпе вриједп" захтијева, да се прије свега уче само они предмети, који васпитанику могу бити на руци при посгизавању његове земаљеке среће; а други, на против, препоручују шппе пдејалие предмете. Народпа школа, да задовољп захтјевима н једнима и другима, извргла се данас у неко мале свенаучиште, па ни опет незадовољава. Једни, по својим страначким назорпма, ишлн би још и даље, хтјели бн више ; а други опет противно: да јој поврате старп трисушни карактер „чнтање, писање и рачунање", а све друго — да у бездан баце. То су они, што окрећу главу од сваке и пајљешне прилике данашњсг социјалног жпвота и роне сузе за старијим временима, а не помишљају јадни више на тирјанства, ропства и крволоштва, нп на друга слична безакоња, што су их у мукама преко својих глава тешко претурили. А по ријечима владике-пјесника: „Коме закон у топузу лежи — Траговн му смрде незовјештвом", исказато је заиста потпуно и право стање старих и давних времена . . . „Није храбар онај, који љута лава изазивље; то је онај, којп