Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 334

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

води к стјешњавању другијех сила. Па — „у кога ли се налази у сталној и безусловној сугласности — глава и срце, знање и осјећај, ум и воља" Р 1 ). У Исуса Христа нема ни трунка дисхармопије, крајности, једностраности. ГБегове су силе биле тако раздијељене и саразмјерне, е се није ниједнавише истицала него ли што бјеше потребно, нити је једна другу слабила. У нас се понајвише превраћа величије у гордост, сталност у суровост, ревност у страствепост, благоиаклоност у попустљивост; који пзме^у људи штитећи добро, а гонећи злочине, не преноси ма тек и допекле свој гњев и мржњу, на самог злочинца и који, на против, одликујући се благошћу ирема грјешнику, као човјеку, у исто вријеме не рееуђује олако и о самом гријеху? Тога нема у Христа: у њему се сјединила безгранпчна љубав према грјешнику са неумитном строгошћу према гријеху, сталност са њежногпћу, достојапство са смиреношћу, мужевност са обазривошћу, внсока мудрост са дубоком иростосрдачношћу, душевно спокојство са живахношћу осјећаја. Исто тако не превлађује у њему — ни ум, ни воља, ни осјећај, већ је све у потпуном сугласју: у њега је силан ум, челична сила карактера и њежно срце ; Оп је и мислилац и дјелатељ: у њему је дивпо једињење посматрачка и практична правца, дубоке озбиљноети и напрегнутости унутрашња живота са најенергичнијом спољашњом лјелатношћу. Иа за то и налазе у Хрнсту образац, коме подражавају, и аскете и филаптропп — једном ријечи сви у којпјех није угасла права потреба нравствене људске природе. А у исти мах он је образац људима из свпју мјеста и народа. х ) Лутард, види у свешт. ПетЈ .опавловског: Богочовјечији образ Изус.а Христа 28.

Скоро свакинарод има своје народне хероје, који, ма да привлаче симпатију својијех саплеменика, ннјесу толико исто симпатични и другијем народима, јер постоји изме^у народа разлика у схваћању, назорима и у укусу. Али међу свијем народима налази се људи, који љубе Христа и њему подражавају. Пред њиме пада свака разлпка спољашњег вида, образовања и обичаја народнијех. Јевреј, Јелин^ варвар — сви теже к њему. Он налази себи ученика меЈ>у Јеврејима, и ако не припада ни једној њиховој странци — и ме^у Грцима, и ако пе проповиједаше никакве нове филозофије, п међу Римљанима, ма да се није борио скупа с њима у ниједпом боју — и међу дивљијем Црнцима, ма да је био човјек бијеле коже, коју они мрзе. У Христу не налазпмо никаквијех племенскијех недостатака, већ избија на против јасно на површину саразмјеран одношај изме^у нацнјоналног и општечовјечаиског, чега не налазимо код знамепитијех раднпка било ма кога народа. Што нам дакле посвједочава та дпвна хармонија у карактеру Христа — Спаситеља ? Нзегову величнну ? Без сумње но само што то није величина човјека, јер ннјесу, како рекосмо, ни највећи људи без педосгатака и једностраиости; н .у том одношају не може се нико испоредити са Христом, нити пма достојна према себи премца или бар кога, ко би му бпо ма приближно сличаи. То је она величпна о којој рече арханђел Гаврил пресветој дјеви Марији: Оп ~Ке бпши велитси, и ппзваЛе се сип највишега " (ЈГ. 1, 32). Хармонија та доказује надчовјечпје, божанствено достојанство Христа-Спаситеља. Вожанствено достојанство Исуса Христа види се и из циља и плана, који он предузе, те у срествнма, која он употреб-