Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 11

Б.-ХЈ ИСТОЧНИК

Стр. 411

0 ХРИШЋАНСКОМ ВАСПИТАЊУ ДЈЕЦЕ ДО ШКОЛВ. Посветио сјени Јова Перовића, учитеља и народног мученика Поп Јован Гргуревић. (Наставак).

4. Почетак и ток хришћанског васпитања. Кад имамо у рукама споменута средства за хришћанско васиитање дјеце, иа још ако их употријебимо како ваља, лако ћемо дјецу васпитати и сигурно се можемо надати добром успјеху. Хришћанско васпитање код дјеце почиње од часа ; када се дијете крсти. Свештеиик, крштавајући дијете погружава га три пута у воду и самим тим чином већ га обраћа у Хришћанство. У часу том дијете се осјењава тајанственом сидом св. Духа; јер ова има да даде способност за развијање и усавршавање у дјетету урођених начела: вјере, љубави и падв. И васпитачи одма од овога часа треба да гледају на своје дијете, као на предмет, у коме дух Божијп станује и живп. Они ваља да знаду да је одма из почетка дјеци потребно васпитање у хрпшћанском духу. 0 овоме нас и сам Спаситељ увјерава, кад вели: „Зар нпјесте никад читали пз уста мале дјеце п која сисају, начинио си себи хвалу 1(Мат. 21. 16). На крштењу наше дјеце ми (родитељи — васпитачп) заклињемо се Богу да ћемо их хршпћански васпитати, па се чувајмо да за ову своју заклетву на највишем суду не будемо осуђени. Невина дјетиња душа из почетка јаднако се налазп у рукама другога, т. ј. у рукама матере, или најблпжега из околине његове, Они, који дијете воде и имарг шњим иајвише додира, имају на њ највише и уплива, и главии су узрок пошљедица доцнпјег његовог живота. До

васпитача највише стојн којим ће правцем дјетиња душа окренути и какав ће положај доцније у животу заузиматп. Мати је првн предмет дјетиње љубави, но та љубав може бити и отров за дјетињу душу, ако она не удесн своја поступања према дјетету по начелима Хри стове вјере. Из почетка цио наш рад у дјетињем васпитању своди се на његов тјелесни развитак, т. ј. бринемо се око његовог тјелесног здравља, али за то ипак немамо право мислити да у том послу и душа дјетиња не учествује. И мало дпјете живн душом. Оно је задовољно на грудима своје матере. Осим тога, осјећа глад хладноћу или какво бпло друго тјелесно неспокојство, које похгазује извјесиим тјелесним покретима и изражајима из своје уиутрашњости. Ово просто дјетпње осјећање, које је још без икаквог разума, може се узети као први и најнижи душевни живот код дјетета. Дијете развијајући се тјелесно, развија се и душевно п тако с дана на дан његов душевни жпвот постаје све јаснији и разговјетиији. Васпитачи треба да одма поклоне своју пажњу овоме маломе и слабоме пламичку душевног дјетињег живота. И све што је овај живот мањи и нејачи, то и њежнију пажњу иште од васпитача. У овом првом добу дјетињег живота, Док његова душа још тек, што бледуца малим и нејасним пламичком не треба много погрешака од стране васпптача, па да се она (душа) покварп и зарази. Из иочетка одма треба с дјететом постуиати, као са човјеком, јер Божији Дух н у њему живи