Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 421

Ништа није за наше стање опасније, браћо моја, него стално и равнодушно пребивати у немару, у упропашћивању свога тијела, угађању његовпм страстима и преступању базбројних дужности, не тражећи нрибјенсишта у молптви, као у оном средству, на које нас вјера упућује, па да се тргнемо из ове летаргије. Опасност, које треба да се бојимо у оваком стању, у том се састоји, што одвраћамо погледе своје од онога што је свето, или се према томе владамо на начин, који Бога вријеђа, лишава нас Бзегове мплоети а нашу немоћ увеличава, Јер, браћо моја, ви знате, да кад служба при светом олтару не јача и не унапређује нашу вјеру и побожност, тим већма увелпчава нашу пропаст к невољу. Даље пак свршавање свештеничке дужности, као што пмате прилике да сваки дан искуспте, има с погледом на нас своје непријатности п тешкоће, кад се свршавају онако, како се пристоји. Јер се мора одрећи уживања, комоције и сна и овоме се посветити. Са временом и часовима не може се жарпти и палитц. Јер ово је св. служба, по којој ми не припадамо само себи него и својој општини. Ми треба да са св. апостолом слажући се велимо : врућина, хладноћа, умор, путовање и копном и водом, глад и жеђ јесу плодови наше службе и свједоци нашег апостолства. Ми се често трудимо за неблагодарност. Често ће пам труд бити награђен равнодушношћу, шта више упорношћу и негодовањем. Наша брига често навлачи шта више мржњу онијех, за чије ми спасење радимо. Многи ће се с тога као малодушан поплашити. Многоме ће рад иоетати досадним, чији крај неће угледати нитп ће какве сопствепе користп имати, па се неће више трудити као некад. Самољубље, у овој прилици незадовољено никаквим успјехом, тражи опет своја права, па нам говорп, да се тешки п бескорисни трудп не могу сматратп нпкаквим дужностима. Па како се можемо одупрпјети овом искушењу, које је у овим приликама врло обично а н опасно, ако не потражимо нове снаге припаднувши ногама Христа Опаситеља, ако у себи немамо те духовне радости, да ЈБему — Архипастиру, чије мјесто мп заступдмо исповнједимо невољу и терет свој ? Овдје пред Бзим треба сами себе да укорпмо, што незнатне тешкоће своје службе прецјењујеко, кад се испоредимо са светим прадједовима својим, којп су и живот свој жртвовалп за Његову науку. Овдје ћемо се сами за-

стидпти. што бацамо оружје, прије него што смо и бој заподјели и што се плашпмо и губпмо приеуство духа при тако лаком и незнатном раду. На против ове ев. слуге одупријеше се свакој незгоди, застрашивању, глади, гоњењу, ватри, вјешалама и сваком бјеснилу тирјанском, да пх раставе од љубави према Христу Спасптељу. Одавде ћемо браћо моја, са новом љубављу вратити се свештеничкој служби и са новом ревношћу за епасење душа нами повјерених. ТТТто нам бјеше тешко, сад ће нам бпти лако и пријатно, па ћемо гледати у тешкоћама и непријатностима — са свелптеничком службом спојеним — најутјешљивији доказ свога позива за узвпшену службу свештеничку. Да, браћо моја, вјерујте да без молитве осјећамо све непријатности свештеничке службе. Ми носимо бреме, које нас земљи притискује. Ми сносимо врућнну и терет дана против своје воље. Али уз молптву све ће то лакше бити. Бреме нас више не тишти. Наш се посао множи али тешкоћа бива све мање. Ви се браћо моја тужите на немоћ своју, као сметњу у многим својим пословима и да нијесте у стању све савладати. Обратимо се чешће Ономе, који нашу слабост обраћа у јачину и снагу. Држећи се молитве тешкоћа је нестало. Вп ће те осјетити, да сте са свим нови људп, и у будуће нећете се ни на што тужити, него да немате још довољно рада и муве у име Исуса Христа. Ако дакле може молитва олакшати тешкоће у свештеничкој служби, то да ли може она уједно и отклонити опасности исте. Јер, ако за нас не би било друге опасности него што је расијаност при свршавању дужности наших, то би могао с правом рећи, да нас молитва може од тога потнуно сачувати. То је у ствари впше него истина, да унутрашњи човјек прп свршавању дужности слаби и непрестано се губи. А међу тим тајанствени и сакривени живот вјере губи се, који је душа и потпуна сила побожности. Па се тако човјек привикава и огугла на спољашњост, да пикад није у свом сопственом срцу. Тако се прилази св. олтару расијаним духом, који је узнемирен многим немирним сликама. Потпуна мирноћа наших осјећаја и уобразиље нама је непозиата п сасвим страна, а она нам је врло потребна ако хоћемо да преставимо потпуну светнњу жртве, коју приноспмо, ц да своју тајпу недосто^ност упознамо. Ми постајемо са свим спољашњи и свјетски људи. Сваки се навикао