Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 422

Б -X. ИСТОЧНИК

Св. 11

на овај немирни живот и није у стању нико, да за тренутак буде сам, тражи само прилике и изговора, како ће се раснјати и дати видјети. Нико не може да се одрече друппва, него му је досадно, кад је у друштву са Богом самим. Ми се истрошимо а никада не тражимо нове снаге у Христа Спаситеља. Бринемо се само за сиољашње ствари, а не мислимо никад на себе саме. Само спољашње радимо за Бога, али нијесмо никад унутрашње с Њим. Господ, кога ми у помоћ никад не призивамо, предаје нас нашој немоћи и природи. Ћуд, темперамент, сујета, жестина и неспокојство имају на свршавање наше службе, више утицаја него љубав према нашим дужностима и ближњима. Од ових сметња нпшта нас не може сачувати, него ако се молитви обратимо, и кад, не занемарпвши дужности своје, са истом понесемо у себи дух богобојажљивости и побожности, који потпуно свршује и освећује. Ипак је расијаност при свршавању наше службе од најмањих опасности. Од колико опасности имамо да стрепимо тек при исповијести? Ах, браћо моја, кад нас не пратп и не кријепи молитва, како ће се моћи одржати немоћни људп. Ја не ћу да кажем, како ће моћи имати потребне увиђавности, да једноод другог разликује; како ће пмати постојанства, да се узвпси над свим нпским човјечијим побудама, да заповијест Божију не жртвује тјелесном угађању и да не гледа на само високи сталеж грешника него својство греха њихових; да стече мудрости те говори што му приличи т. ј. да грешника не баци у очајање великом строгошћу али да га превеликом благошћу и не размазп, уједно да буде н Отац и Судпја, да сачува и заповнјест и грешнпка, од правде Божије да не попушта, но да и не буде тврд и Немилостив према немоћи људској, ријечју да рану сече но ипак болеснпка да штедп? Ја нећу да кажем како ће исповједник тражити и наћи ову златну тачку и средњи пут, ако не припадне Христу и у искреној молитви не потражи у њему оне опрезне мудрдсти, о којој апостол говори, н која зна помешати благо уље са јаким вином, и као милистиви Самарјанин сухопарну и строгу ревност са њежним саучешћем и добротом умјерити н ублажити? Него ја велпм како може исповједник, ако није унутарњи човјек и није навикао да упозна. у молитви своје сопствене потребе, да испита сакривене и тајне ране своје

душе, к^ко можо он, велпм, упознати тајне душевне потребе, оних, који се њему обраћају? Како се он може служити згодним лијеком за исте? Како он може некога довести да упозна самог себе, кад он није у стању ни себе испитати? И да ли ћс продријети у унутрашњост, гдје је извор свега зла кад он није никад загледао у дубинусвога срца? Јест, браћо моја, исповједник, који се пе моли, није никакав унутрашњи човјек, он незна. нпшта више него површину савјеети. Он чује исповјест али не познаје грјешника. Он само говори, али не оелобађа. Он чека болеснике: али им болест не еазнаје. Он налаже епитимпје, но не ствара никад истинитог покајника. Па шта мислите, браћо моја, откуда то потиче да многе исповјести немају важности ни користи? Откуд долазп то, што некад бјеше врло ријетко, да не помогне средство кајања грешнику а данас скоро нп једног болесника и грпјешника не спасава, и ако је то много лакше постало? Одкуд то, да има у нашим исповједаонпцама тако мало обраћања? То потиче отуд, што се већина исповједника тиме задовољава, да саслуша погрешке својих покајника а не пспптује унутрашње стање срца њпхова, јер им прописују само спољашње лпјекове, који не продиру до извора зла, јер .онп не покушавају да поправе унутарњег човјека који им је непознат; једном рјечју, јер таки исповједнпци, којп виде само површину савјести, могу створптп само привидне покајнике. Ја прелазпм остале опасности унашој служби, у којима нам само молптва може више поуздања улити. Ах, браћо моја, нама су повјерене слабости немоћнога рода. НЈтетне слике, које отуд код нас остају, каљају само нашу уобразиљу, ако т. ј. и наше срце не оскврну. То је опасна искра, која у нама остаје па често страшан пожар проузрочи. Али употреба молптве увпјек ће ове слике разгонити п са свим очпстити, н ове искре у њпховом постанку угасити. Ви браћо моја увиђате сами све оно, што би још имао да вам о овом кажем, а то су: саблазан и рђаве последице, које је слабост или непажња свештеника при исповиједању довела до жалосне појаве и још данас безбожна исмијевања навлаче свештеничком сталежу. Најпосле треба да се бринемо не само како ће мо се сами опасности избавити, него како ће мо и друге помоћи. Знате браћо моја да ми до душе садимо и заливамо али Бог даје берићета.