Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 1

Б.-Х. ИСТОЧБИК

Стр. 9

Најпосле, пошто четврто Јеванђеље, по намерп Јована, дужно беше опровргнути клевете Јудејаца на хршпћансгсу релнгију: то Јеванђелиста често изнаша на видело њихову упорност н непажњу према учењу Исуса Христа; на многим мјестима представља нам Сиаситеља како брани своје учење против њихових пред. расуда и како обличава њихову неверност. То само на неки начин даје четвртом ЈеванЗјељу вид апологије хришћанског учења; међу тим дакле прва три, такови карактер немају. 2) Јован је имао у внду нацртатн правнло верв. Усљед овога његово Јевагфеље добило је осовити догматички впд. Оно је нарочито исиуњено истина спекулативних, поука наравствених у њему се срета мало пошто Јован, као што се види оставивши себи да нацрта иравнло хрпшћанске делатности, упркој својој посланици 1 ): као да се старао изоставити их нз свот'а Јеван|еља. Напротив сво хришћанско дог матичко богословље може да буде иввађено нз његовог ЈеванЗ^еља и неке догме у њему самом и имају свој основ 2 ). Главна основна истина, вјере, коју Јован нарочито стара се откритп, и према којој се превијају све остале, јесте та, да је Исус Христос Син Божиј у најстрожијем смислу ове ријечи 3 ). Имајући за а ) Да прва саборна посианида Јованауираво није посланица, назналена ради којнх поједпних лица и цркава, него је нарочито правило дјелатности хришћапске, састављена, слично Јеванђељу за руководство ради вселенске цркве, о овом мозкно је са вјероватношћу зааључити из тога, што она нема натписа. који је својствен иосланицама, и какав није заворављао употребљавати и Јован Види: 2. Јов. I, 1—3. 3. Јов. I. 1. 2. Анокал. I. 4—6. 3 ) Таква је на пр. догма о пропсхођељу Духа Светога од Оца. 3 ) Види: Ј^ов. 20, 21.

цијељ представитну најаснијој свијетлости ову истину. Јован у самом почетку свога Јеванђеља изнаша на видик Божанску природу Исуса Христа и Нзегову стварајућу моћ, која се простире на свпјет физички где се она открила створењем битнога, и на свијет наравствени, гдје се јавила у реституцији палог рода човјечијега. Не заустављајући се на историји створења свијета, пошто је она с могућим подробностима већ описана Мојсијем. Јеванђелиста излаже даље у догађајпма слику реституције палог човјечанства, ограничавајући се у осталом и овдје временом земне службе Исуса Христа. На тај начин представља учење и дјела Спаситеља. Но, не пуштајућн пз впда поменутз цијељи, нз учења ЕВеговог најрадије бира оне бесједе, у којима се са особитом јасношћу открнва Божанствени разум Исуса Христа кли у којпма Спаситељ јавно поучава о Божанствености свога лица 4 ). Од дјела Јован особпто показује на она, у којима се јавља свемогућство Спаситеља у вишем степену 5 ). Рпјечју казати, Јеван^еље Јована. пзображава ли Исуса Христа у својству Учитеља или Чудотворца, свагда га изображава, ако единороднлги' отт* СОтца? У првим Јованђељима је Он представљен у потпуном смислу Учгтсљем пародним. Све_, што обично окружава живот човјечији саставља предмет, ие странн ГБегових поука. Истина, као Оснивач нове религије, и код првих Јевапђелнста, Исус Христос у сваком случају уираво има у виду Своју религнју: но он више открива њене одношаје , него биКе. На име, Он по^) В. Јов. 3, 11 — 13, 4, 17 — 19, 6. 62, 8, 12, 19, 23, 38, 54, 58. и на многим другим мј ести ма. 6 ) Није ли по томс међу осталим прећутао и о исцјеливањима, које је учшшо и Христос над беснима? В. Мат. 12, 27; Лук. 9, 49,