Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 178

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

апостолима, али овде,. вероватао, више садржи у себи мање. Пошто је Вариава био изабран за помагача Павлу, то га је он природно просвегио ссетлопгку; уз то Варнава (Вар-Нава-— „син пророштва") је после св. Павла биоједан од најделатнијих слуга Христових и сам је видео Господа тако, да с пуним правом може бити названи апостолом у првобитном смислу ове речи; и овај, и други били су торжествено одељени за најстарије чланове антиохијске цркве при учешћу свију чланова цркве у избору њиховом и по особитој заповести св. Духа (Дел. ап. Х1П, 2). Други случај налази се у посланнци к Римљ. XVI, 7, где су Андроник и Јуније названи апостолима, или, барем место овога је може бити тако протумачено. Ако је тако, то или је реч „апостол" употребљена овде у другом, неофицизном значењу „посланика" Христова (2 Кор. УПТ. 23; Филиб. II, 25) или су пак ова лица стекли себи истинито право на ово звање из те чињенице, што су и они такођер видели Роспода, јер је за њих казано! гјхоО угубуаасу 67 Ово се без сумње односило на оне, за које св. Павле говори у 1 Кор. XV, 6 „ПоТО /ипк акша кол^ патшштт* ердтјгдлгк вдинок! ј ОТ -к НИ^Ж! д1ножлишш пјкемклитћ догм^, н "6цК1И и почишл." По овоме, ваља мислити, да се реч „апостол" у свом првобитном нли строго официјалном значењу, никад није посебно придавало никоме, изузичајуки оне, који су видели Христа и могли су сведочити о Њему и Његовом васкресењу, као оче видци. Цигло апостолско служење било је изванредним служењем, и престало је заједно са самим апостолима, о чему се уверавамо из следећих простих обзира; Ј.) „Апостол" је био онај, који је сам видео

Хрисга и Његова дела, и по томе, могао је непосредно сведочити о ЈБему, 2.) Апостоли су имали надирпродне дарове, на пр. дар чудеса и дар пророштва. 3.) Они су били оснивачи и устроитељи свпју цркава, и имали су опште старање о црквама; речју, њима је предата била власт не над појединим само црквама, него и над укупношћу њиховом, т. ј. над васељенском црквом. Апостоли су ималн неоспорна преимућства пред свима својим најдаљим прејемницима: они су били оснивачи цркве, који су добили директну и непосредну заповед, да навешћују свету долазак царства Божја (Дел. ап. V, 12 и след). 4.) Најпосле, осим неких изванредних избора по заповеди Духа Светога, гсао тпто је избор Матеја на место Јудиио и оделење Павла и Варнаве, историја нам не говори, да су који нови апостоли били бирани у веку апостолском. Јаков Старији, већ нема свога пријемиика у делу апостолскога служења (Дел. ап. VII, 1), такођер и други апостоли. Но ма да је служење апостола било изванредним и нскључивим служењем, тиме се немање апостол јавља као образац за хришћанског свештеника; он садржн у себи сва својства, неопходна за служење иоследњега. Пз служења апостола, развили, су се сви видовп свештеничког служења: они су били извором свештенства, као што је Христос био извором апостолског служења. Сличност свештеничкога служења за служењем апостолским, још јасније можноје видети из следећега; 1.) Назначење данашњег свештеника у суштини је то исто, што и назначење апостола, на име проповедати „истинИ, аже ко Хршт* 1исКс-4 " свима људима. 2.) А такав је у суштиии и његов позив ка служењу, јер сваки истинити свештеник добија прави, премда и не баш