Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 314

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. 8

војеку, а доказаћемо п нол.у Вожју пз I Библије и из догађаја у свијету онима, који вјерују у Бога. Библија има мноштво доказа о томе, пуна је истина, а и иоторија прошлостп пуна је факата. Грчка историја сами је сјај јунаштва, римска тако исто. Најновије доба томе мало измиче. Дакле, војска је употребита, а потребита је као потреба природна да чува: мир, ред и поредак и да обезбје|јује границе своје државе. Библија не пориче и не оспорава противно сушност војске, а када то библија не чинп, то се онда ра^а питање: Ко је коректнији : г. .Хамон или Библија ? Не ћемо баш ни ту заостати, а да се не ћемо одмах истакнути с Библијом у руци; али не ћемо се удаљити ни од питања ни од одговора из Библије : штаје суштини војска, који јој је смијер, сврха; на што је одре^ена и упућена? Одговор је лак, јер је у ономе, гато смо рекли т. ј. да чува ред, мир, и поредак и да брани • границе своје државе. Катон савјетује свога сина у једноме писму, да се не смије бити говорећи : „Који није војник, тај се не смије с непријате«љем бити". Одре^ености војске Катаном признате, не треба другог коментара. Војска је постојала од искона; она води свој траг још од Библијскога доба; у њој су концентрисати морал и врлина; она није тип наказаног тијела; г. Хамон се преварио јако! Нисмо наивни, а да нисмо, навешћемо и на овом реду Цицерона, који даје војсци т. ј. јунаштву врсту и назив добродјетељи; и други филозофи с тим су се занимали. Брисати то, значило би побијати самога Цицерона, а ми то не сми-

јемо чинити. Што рекосмо, у главноме, то је значај војске, а она је опет у другоме погледу и нешто друго. Наша замисао на томе пункту застаје т. ј. она нам застаје на ратничкој срећп по доказаним опитима, да јој је срећа промјенљива: једнима с успјехом, вољом у Бога; другпма без успјеха, одурношћу воље и надаша на Бога. Двије су супротности извој резултату, само је евентуални успјех тајна, во-ља Божија. Не давно' пролистали смо исторују и с особитом пажшом псалме Давицове, и нашли смо ни више нп мање о промјењивој ратничкој срећи то, што смо у цитату навели: Не сп4сдјтса цлрк <иног0к> сил0н5 и исполнт* не сплсетса .-ниожестволгк крФиостн скоја ". Г. Хамон не вјерујући у Бога, мислимо да ће нам одговорити: да ли ће се он спасити у својој психологпји . Невјерујемо. Како је велика. одре^еност промисла Божјег у свему, тако је и у војсци и у њезиној срећи: мањи да буде већп, а већи и силнији мањи. Ми у то вјерујемо тако: као и математичари, да два, више два, чини четири. Даље ћемо то даказати, а сад и то вЈ 'ерујемо, да свакада није онај побједилац, који има више војске, већ вавијек онај, који у Вога вјерује и у њега се узда. То су историјска факта, то је доказано и то је истина. — Ратничка је срећа у томе смислу опробана на Н1пар. таницима и Леониду, нити они бнјаху прије битке оно, нити Леонида, што бјеху по бици: славни и славодобитни. То је историјски факат: нејачи надјечао јачег. Даклен, пресуда среће није у количиии, већ у вољи Бога истинога. (Наставиће се).