Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

в.-х. иоточник

Стр. 379

нпцама св. оци поучавали, како треба ово тешко бреме узимати и носити 1 ). 13. И заиста нема узвишеније и главније дужности за свештеника од ове. Али ипак наилази се многих, који на жалост овако велику дужност сматрају пошљедном, или је сматрају никаквом. Но оваки треба да очи отворе и да не падају у понор, да не узвриједе за њих оне Јеремнјине ријечи: С каш,жицк 1 м јхкошд : гд^ егтт, Гогподт!; и Д(рЖЛ1Ц|Н ЗЛКОНЋ Н( К^Д^ЈШД ;11А Н ГШТИјЖ Н1ЧКТКОКЛШЛ н А жа. (Јер. 2, 8). Такођер треба, да се чувају суда Господњег, под којим се налазио рлкг л^никми и иУклкми, кад је закопао дани му таланат (Мат. 25, 26, 27, 30). Овоме суду принадлеже и неки знакови, којима апостоли (ап. Пет. П. посл. 2, 17; Јуда ст. 12) називају лијене и развраћене учитеље народ ријечима благочзшћа, избирајући из Божанствеиог писма мисли и расуђивања о истини, и не нрелазећи установл»ених већ гранииа или предања богоносних отаца". *) Григорије Богослов у својој првој бесједи каже, да је прва између свих дужности свештенику проповиједање слова Божјег. Св. Јован влатоуст у другој бесједи на посланицу Титу, назива мјесто или трон епископски: мјестом проповиједања. Убесједи 29. на посл. Римљанима: Свештенство је у ту сврху, да проповиједа и учи."

изворима и облацима безводним, јесењим бесплодним стаблима, и два пута умрлима. А пророк Исаија такве назива: слијенима н нијемима (56, 10. 11). 14. Речена љеност и споменута пророком Јеремијом шљепоћа састоји се у томе, што се пастири за себе и о себи брину, а не о спасењу па стве своје (Филип. 2, 21). А осим тога, ако се уклањају од праве истине, а прибјегавају баснама и сујевјерију. (Тим. П. гл. 1, 13, то тиме и па рохијане своје уче, уваљујући и себе и њих у еујевјериЈе и раскол. Овдје је ради поуке потребито споменути свештеницима ријечи Христове: 0,н пип-ири 13рдил(км! еди плс^т-к пжтмри [л.иијск секе * н( ок(цт» ли ПжВтт* п/итмри ; С( .И.ККО 1ЛДИТ(, И КОЛНОВ шд^кжтка А т8чНО( ЗЛК^ЛД(Т(„ А ОК(ЦТ1 .ИОИ^-К Н( ПИ[(Т(. ИзИ (/ИОГШЛГШ Н( ПОДА(Т(, К0.1А1ЦДГШ Н( о"уКрИЧ(КД[Т( И (ОКр8ш(НН.1ГШ И( ШКАЗЛГТ( И ЗЛКЛ^ЖДЛИфЛГШ Н( Ц1крЛТИ[Т(, погнкшлгш Н( КЗИ(КЛ[Т( ! [( ЛЗЋ, р(Ч(, НА ПЛ|ТМрн, и КЗИШ,Оу ОК(Ц1, ,ИОИ^"К И Н( к8д8та ПИ(ТН ијЈ"к п<ктмрн: ИИЖ( [Д.ии^-К К5( и.и^т*к пи(тн. (Језик. 34, 3, 10). И опет Гор( П(НТМр[ЛП,, НЖ( пог У клаитт , И рЛ (точдк>т1, окцм плјткм (Јер. 23, 1). (Наставиће се).

ПИСМА Ш ТАВНИЦЕ. Пише својему куму Д. К., богослову: Ненад. (Наставак).

Писмо четврто. Драги мој куме\ Цишући пошљедње ретве трећега писма, примио сам из руке тамничког стражара брзојав, у коме сам прочитао ово: . . . п Јављамо ти тужним гласом, да се јеромонах Исаије ноћас преселио у вјечност. Браство." Рањеног увриједити је лако. Сличан брзојав примно сам лани у Р. о смрти свога оца И, који ме вазда љубио као што добар отац свога сина љубити може и умије. За то ми је ова жалост обранила срце. Па ту исту, тешку, рану повриједила је смрт мога стрица, тијем више, јер сам у оковима тамнице. Тако ни стричеве као ни очине посмртне остатке нијесам могао, на жалост, испратити до вјечне куће, па ни близу бити, када су их оба

сахрањивали! Моја је жалост велика и туга тешка, Али не с тога, што су се онм опростили. испивши чашу смрти, свега, што као сиње море испуњава овај свијет, а што давп и душу и тијело људи, докле су на путу за вјечност. На име, они већ не робују људскијем страстима: гњеву, зависти, свађи, опадањима, оптужбама, лажима, богатијем и гордијем људима, који изнуђавају, од сиротиње работања и славе; они више не гледају и не слушају неправедност људску: рађења о главп, мучења онијех, који нијесу ништа скривили одузимање части, одузимање најнужнијих животнијех потреба, затварања без кривице у тамнице, одбијања молаба страдалника и т, д. што се све догађа на земљи. Не жалим зато, велим, него с тога, што сам ја остао још амо: да бројим „црне дане без бијелијех новаца." — Ие жалим за