Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 380

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

њима, јер су они отишли ка Господу Исусу Христу, у коме је истина, љубав, благост. чистоћа, правда, некористољубље, само одречење, трудољубље, стрпљпвост, храброет, и ко да изброји сва његова савршенетва 1 ). Осим тога, они су и зкивјели доста на овоме свијету, и за читава свога живота нијесу се намучили колико сам ја у своме досадашњем животу — од 28 година. 1Бих није никад нико затворио у атас, ако су кад изрекли пред ким да су поштеии. да поштено и праведно живе у садашњем вијеку, по науци аностола — докле мене Пет. Пет. јест, по вољи човјека, рпди личности, а не по закону , ради иравде! Њима никад нико није рекао, ако су кад год, у случају болести, рекли да су, као људи. болесни: „болесви смо" — да су Ј) симуланти, и ' ради мрснијех јела уз пост; — докле мени нски господин, мој претпостављени, — може бити по лођици Бож. Ник. — ;'есга, и то баш онда, кад је већ избијао једанаести час мога вајнога животм. кад су г. г. лијечници Јеро Пугљијези и МариП нумпали воду на литре испод мојих ребара! За 1вих никад нико нпје рекао дру Гл., ако их је кад овај визитирао; „Негг Док<:огв, с1аз 181 опаша!„ — докле мој бивши наставник — учитељ Бож. Ник. уљудно (разумије се, по својој лођици) рече за мене! (Хоћеш ли, да ти кижем: ђе је, када и пред ким тај одлични (81с?!) логичар и психолог то извалио?) Њима никад нико није рекао, ако кад год нијесу биди добро научили лекције, да су с тога: коњи, будале, луди, смете њаци и т. д.; — докле мени и онијем што су били самном неко је не једном рекао. имајући, ваљада, сврбеж иза својих ушију. По томе, њих не жалим, не жалим сам себе који много што шта сложих у своје срце, а и још слажеи на рачун свога изнуренога тамничкијем мраком тијела. Јер свак се дао на зло и готов је да као рис с' дрвета скочи на врат и нрегризе вратне жнле и обори,не самонеиријатељи а противници мога имена и гласа, који би ради били да се изгубим с лица земље као кап кише у пучини морекој, — него многи и од онијех што су ми по роду, имену и племену евоји, заслијенљени себичњаштвом и мраком жеља за богасгвом,, и славом овога свијета. А ово не бииа осј борбе и иаиора моје немоћи ђе се мучим толикс и у оковима тамнице. Јер ни слобода данашњега ^.Из с-гова иреосв. Амврооија.

времена, често пута, нема толико моћи, да сразмјеру, одоли свијем нападањима и смјеровима противника. Дакле, дубоко ганут споменутијем брзојавом, и с овијем писмом мало сам закаснио. Али још није настало оно „безвремено", кад би се ипак могло говорити с неком надом на успЈех. Јер и апостол помиње поред „времено" и „безвремено" спгурно с разлогом. г) Пости и дијељење милостиње. Ово што ћу ти рећи о посту, као божјој установи 2 ), немо] да те забуњује и доводн у подсмијех и презирање мога свјета. Јер знам, да су и од тога данас многи одступили, којима је Бог трбух 8 ) Ту нијесу ништа помогли ни угледи онијех из равне Босне и кршевите Херцеговине, гато им се бијела брада као вуна спушта до појаса, а низа њу капље зној, борећи се (с унутрашњим духовима,, који су од овога двора, а који као мајмуни подражавају новијем мајсторима и сцољашњијем непријатељнма, —) за свети аманет, за оно: „ досгоинћ ," врт чега су примили да буду слуге божјега винограда. — Не помажу, велим, јер: — „шта знају стари наши поповн?!! Н1та ли пак калуђери?! Млади су ближе Бога и чудеса •, они знају шта је то пост и шта вриједи" (и сам за се велим да сам из категорије младијех људи). Грозим се, кад помислим, да их, на име, онијех, што су засићени до грла „новијем бољијем знањем"(!?!) има по који ексемплар, кпји усред Великогоспојииског постаа*) вкусно тгождере но литру „пите сирннце", по чинију масне т. зв. „супе," „макаруна с масла" и др. кад Божа преко Миљацке , п? још лијепо обучен у „мантију" и „расу." До душе није вајде инћарити, бијаше скинуо с главе „камилавку," па 'јје ставио на трпезу до чиније с макарунима, што му од чести олакшава гријех?! (Далеко било Високо!). Ну, ово није, ако мислиш, један примјер, који сам тада ту видио; био је још који сличан. А такове среће су били, сигурно и други очевидци, да виде кога од нове сорте „мантијаша"

*) I Књига Мојс. II, 17.: Лука XXI, 34; 1 Кор. VII 5 : Мат. VI, 16.-18.

а ) Филибљ. III, 19.; исп. Рим. XVI, 18.; I Тим. VI,

5.; Тит I, II).

4 ) З.что, што је иреучио. заборавио да је њему као и

осталијем који служе у Господу, одређено живљење н.

небеснма, од куда ће доћи Хрисаос да преобрази ннша тијела,

да буду 1'еднака тијелу ЈЊегове главе. фил . Ш, 20, 21. испора

ЕФес. П, 6. 19.; I Кор. XV, 43. Дј. ап. I, 11.