Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 385

слатко и сузе лити, када стојиш иа молитви пред Господом. Тада Вог својом благодати развесељава ожалошћену душу иашу. По вјеровашу хришћанском, умрли младенци, живећи у царству иебескоме умом одраслијех, моле се Богу за родитеље своје устима цркве: Утјеши Господе, родитеље моје. Они много туже за мном. Ја један бијах у њих, на мене као на јединца својега гледаху они и радоваху се. И гле, сад мене нема у њих. Утјеши их Господе, ублажи тугу и бол матере моје, стишај срце оца мојега (Послијед. млад. опијела). Па кад ће мисао, пуиа утјехе, сијнути у души родитељској, мисао да се умрла дјеца њихова моле Вогу за ших, сијнути и разведрити их, — када згодније, него, тада кад и сами буду стајали на молитви пред Господом за преминулу дјецу своју ? ... . Пошто пак. као што горе споменусмо, нема особитог чина „вт*. пд/И/Лтк ^сопши^т^. /иладенцск-к", а молР1тва да им Бог прости „ вса прегр^киншж вслна<л и нЕволнал" нема мјеста, то ће бити пршгачније да свештеник, држећи помен мртвијем младенцима, чита, у мјесто обичнз јектеније за усопше и молитве: „Коже дбховт^' 1 . јектенију и молитву: „Госмодн, Ис8се Христе, Коже наш, породившк1/ИСА отт* водк.1 и дб^", које су иснисане на опијелу младеначком еС. В, Булгаковт*, НастолкнаА кннга стр. 916/'. IV. Је ли потребно умрлог осим јелеја још и пшеницом посипати? На ово питање кратак је одговор: Требник преда се, па како тамо пише. тако је. Треба ли зар коментара преко окијех ријечи: „И посг /ит^. ндливаетт* 1 ч св /ЛШ, енниктх )

,иош,еи елж и} клндила, нли скшлнјтт*. пепсл-к «3 кади/1ницк|" ?! х ) Така инструкција има свој чврст основ у утврђеном значвњу символичких радња ири погребу умрлих. Св. Дионисије Ареоиагиша каже: „Послије цјеливања сипа свештеник јелеј на умрлога". Па даље додаје : „Овдје треба да се сјетимо, да и код оног првог освећеног богопрепоро^ења пред божанским крштењем, послије кад се одјећа одложи, помазује се јелејем лице које хоће да прими крштење, као ирво удиоништво тајне; па исто тако и сада, по свршетку свега, сина се јелеј на умрлога. Помазивање јелејем позивало је тада извршитеља на св, „подвиге", а сада сипа се јелеј за знак, да је умрли већ докончао и свршио „подвиге" те, да би тим начином, по одредби Духа св., отпочинуо од трудова својих" 2 ). Све то потврдио је и Симеон Солунски рекавши, да је „помазање јелејем знамење Христово и печат оних који у Христу одоше" . . . „па за то, кад се тијело у гроб полаже, сипа се на њега крстообразно јелеј, као што су апостоли предали и како Дионисије пише" 3 ) * Консеквентно таком учењу можемо наћи у неким врло старим Требницима који се данас не употребљавају — при крају опијела ово: „Д « ир'к/шва1е вк гроск /Ирктвааго -иасло/ик № кандила, накрстк. гЛ|е сице: крш,аитсЕ ра'вк кишкш, илгк рекк. 6лец>/ИТ\ кра'сота в г киокои в-кчнм. вк им( иЗца и сна н стго доуха, иига и присно и в г к в'ккк1 в г к= ки'/ик" 4 ).

1 ) Требник.

2 ) Диоп. Ареоп. стр. 136.

3 ) Сим. Сол. гл. 286. 338. ; исиореди: Нокла С кјжжд / њ , гл. XX. § 17. стр. 421.-422.

4 ) Нека је хвала честитом братстпу манасшира Лг.павпнскога , е нам на реверз даде неколико оваких старих книга, да користимо себи а и браћи нашој свештеницнма.