Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. ^ 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 419

■лу — Велеможви господине, одговори Јанкел, ниско клањајући се; висте паметан докек, — ви сами знате: да овај један ч ас у недељу више ми вреди од свију остали дана, Еј Боже, по са^естп гонорим, кад ми одузму једап тај чае, арепда не вреди толико, колико плаћам!

— Но, но, рече спахија, умирите се Јанкелу, умири те се, — ствар ће мо ма како поправити, ја ћу говорити са свештеником. — Молим вас, говорпте!. Ја сирома — Јевреј, тако ако се ћути неваља. (Наставиће се).

ПОГОВОР НА ЧЛАНАК „ЗНАЧАЈ И ПОТРЕБА ПРОПОВИЈЕДАЊА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ."

(Види „Источник" ; У трећој свесцп за 1895. г. донио нам је „Источник" један чланак са гори наведеним натписом, који човјека, да никад нншта није писао, изазива: „ шкјјкти оугтл ( коа ". Ето, прво и прво н. пр.: натпис овога чланка не одговара садржини његовој и намјери ппшчево). Он пише „Значај и потреба проповједања у православној цркви" а хоће да нам изнесе потребу проповједања у нашој домаћој српско-православнојцркви. То је у неку руку несолидност од ппсца, јер се недужни читаоп све обмањује, док не дође до ријечи, наша мудра влада у Бос.чи и Херцеговини . . ." Ту тек долазп он до себе и до намјере пишчеве. А о значају проповједања у опћој православној цркви, све, што нам је писац написао, све је узгред и као с ногу напиеао. Ништа у том разлагању његовом нема, што бп јасно и одређено указивало значај проповједи у нагаој с.в. православној цркви. А.колики је тај, види се из тога, што је проповјед од иостанка својег била вазда саставни самостални акт њезиног опћег и посебног богослужења ; а што је црква, с обзиром на њезино „основоиоложење", и на њезпну неопходно нотребну јој услужност сматра као прву, најпречу и најсветију дужноет евоијех благовјесника. Истина, толики значај не видимо у практичном животу њеном, али јој га она за својих других скорбнијех кремена није ни могла дати, јер ^ако црква ког времена живи, тако и говори она" (Тћеос1. Нагпаск). Тако радња њезина на пољу мисионарском била је, али дотлен тиха, да се учинила неким злурадим западња-

з, мј. Март. стр. 93). цима као мртва стагнација и вјечита обамрлост, у којој никако баш нема изгледа на живот. „У православној цркви нема мисионарске ревностп, па дошљедно ни животне енергије. Она је мртвл мумија, штатуа без духа и мозга, она је еув;ц бесочна грана, која је отргнута од заједнпце с.! првим пријестолом, те већ готова да се епали !" .. . говори латинска непристрасност и њена хришћанска толеранција. И већ само за то требадо је о значају проповједања, што га оно у нашој православној цркви има, требало је коју виш ■ рећи, кад се је већ једанпут о њему почело говорити. Ријечи Христа Спаситеља: „Ш^дин кп, /И('Р'К КНТ,, пропок-^дитр !КИГГ!/1И! К(Ж ткмрн" (Марко XIV., 15.) директно се односе само на проповјед мисионареког карактера, ? на њу ће се оне однос.ити и у будуће све донде, разумије се, ^ок сви људи не постану једно етадо једнога пастира (Хриета Спаситеља). Но, у колико ријеч божја није само темељ постајању вјере хриш ћанске, но је у исто доба и темељ за утврђење њено и темељ за унапређење, развијање живота у Христу — у толико се п ове ријечи односе на проповјед сазидавајућег карактера. Наведене дакле ријечи Христове односе се на значај про повједи, о којој нам писац говори, одпосе се тек посрсдно, пндпректно; па за то нам их је он требао П| отумачитп и ближим описом рада апо столског своје разлагање потврдити. Када се је писац једном подухватио, да излаже и говори о значају проповјрдања ншиим свештеницима, онда је баш ту нарочито требао да буде што згодни и што исцрпнији, како би им што убједљиви