Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. П

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 427

смиреног и бескарног попе г. Симе Павловића један и по сахат хода, добро се мора човјек ознојити, док дође- до једног дјела Козаре „Мрако вице," а отален, окден бага и почимње права Козара, пут је добар, и милнна је кроз зелену гору по ладу путовати, Каквих етарина, или

шта спомена вриједног нема на нуту из Бабића па све до самог манастира. — Ето то је најкраћи и најпрећи пут из манастира Гонионице у манастир Моштаницу у Крајини љутој ! . . . Манасш. Мошшаница , 7 Августа 1895.

ПРОПОВИЈЕД ПРИ ОСВЕ; Божпјим промислом и благословсм, према хришћанској заједници, из више крајева сабра ног народа, освети се данас ово црквено звоно, овај плод ваше срцем и душом жељене замисли кога — обгрљени пламеном љубављу према св. цркви, православној вјери и витешком имену. српском ' од својих уста одкидајући, набависте, за вјечан спомен и украс ове свете цркве, које ће вас са овог црквеног узвишења блаженим гласом , — св. цркве — поздрав .Бати и глаеити радосне и молитвене дане, побуђујући увшек у срцу своју нас побожност на славу божију и благодарност према приложницима ове свете цркве. Ово је видљив и необорив доказ, колико жарко љубите свету цркву и вјеру своју, како чврсто држите своје лијепе обичаје срнске, и продужујете оно. што су вам ваши прађедови, у давно минулим вјековима, јуначно пзвојевали и својом крвљу запечатили, пак су се. зато п удостојили назтзати житељима раја, стубовнма православља незаходимим звјездама наше славе и величине. Па кад нам је овај свети дан донијела срдачна љубав и ностојана тежња душе, према нашим светињама, и ако желимо праведно и без икаква страха и ужаса, изаћи пред лпце Божије у дан посљедног суда; онда требамо и друге хришћанске дужности према св. цркви вјерно п тачно вршити, јер није доета храмове зидати и украшавати, већ и ревносно похађати; ма како да су нам величаности и ејајни храмови, опет немају важности пред Богом. ако су у свечане дане празни. Бог, ком је престо небо а нодножје земља, неживи у рукотворним црквама, јер апостол Павле говори хришћанима: „Сн чт 1 црккд Богд жнклгш". Дакле, по св. писму, ми хришћани сачињавано праву цркву, а храмове зато идамо, да се у њих на молиту и слушање за-

ЕЊУ ЦРКВЕНОГ ЗВОНА. кона божијег скуиљамо, јер ниђе нема светијег, спокојнпјег блаженијег мјеста, гдје би се душа правог хришћанина у тајности с' Богом разговарала, гдје би се ојађено срце од туге убла жило, и најиокоренији грешник живом Богу молитвом обратио, него у једној —- која спасава — цркви православној ; и онда је храм наш дом божији, када смо и ми у њему сабранн на Молитву. Сам основатељ св. цркве Господ наш Исус Христос говорн: „ђе су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима" (Матеј 1Н, 20.). Па кад је тако, онда, србине мој, увијек помишљај на Бога ; убијек буди у црк.ви својој ; кад те на. молитву п службу божију позива хрн шћанска дуЖност п глас звона црквеног; свој поглед често к' небу управљај; на ликове светитеља и божијих ангела; воштаница евијећа нека ти је често припаљена у цркви и у дому твоме, д.1 те и она опомене на. мисли иобожне, заповјестн божије и дужности хришћанске, које имаш ирема Богу, према ближњему своме и самоме себи. Сваки човјек браћо, кад разумно промнели о земаљском животу своме, па био он јак или нејак, богат или сиромах, имао већу власт и силу у рукама или никакву, видиће да без божије моћи и снаге нпшта за себе ни за другога сгво рити неможе; видиће, да су његови кораци епле тени, језик ухваћен а дисање узапћено; наћи ће дакле много својих дјела, која се неелажу са законом божијим, и сазнаћс, да све што има од Бога пма, те да ми се ваља смпрено покорити еуду Божијем и прближити Богу истиному са |Јтрахом и трепетом, као штоје и етарозавјетии ираотац Аврам видивши лице божије назвао себе : „земљом и прашином." Смиреност је дакле прва добродјетељ пред Богом, јер нас неможе спасти нивакво старање н