Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 29

сви занешењацп, код свију народа нису могди а да се не разочарају у своје идеале, а да не виде да је сва њихова идеја — утопија. Сумње нема, и они имађаху великих људи, који даваху правац у Русији, али им често њихови захтјевп долазаху до комунизма. Познати научењак А. А. Кирјев у својој бееједи пуној патриотнзма, завршује своју бесједу овим ријечима: „Наши противницн налазе, да су наши идеали остарили и неспособнп да нас излијече од нашпјех недаћа. Они хоће наше подитпчке и друштвене недостатке да лијече. Наше црквене недаће онп хоће да лпјече — преласком у уннју! Нама нису потребни овакови лијекови; онп су гори од болести; своје недаће ми можемо излпјечити сами, без туђе, преколгорске помоћи. У нама самима, у нашој цркви у нашем народу ми треба да тражимо, — и наћи ћемо оне силе, које су нам потребне у борби са ма којим противником има са каквим билоОво су ријечи, које се могу примијепитн на многе народе. Оне су врло карактеристичие и поучне, јер су резултат дугогодишњега ироучавања захтјева, потреба и народног живота и његове културе". (В. Росић у 29 броју „Реда" од ове 1894 год.) Е лнј = дите оусо, како опагни) рдите, не акоже ме /и8дри но акоже прш8дри: Иск8п8к>ш,е к^Е/Ил, к>ки> д/Гн лбкакн сВтт*. (}(ги' ради не кк1к<1ите нес /И ислжи , но раз8 /И *кклите чт№ естт^ еола ЕЖ '|/ л ". Разум .нудскп и свјетски томе воде. С тијем је све свршено.

| Сви филозофи од кад је васељење, и ј у крајности свога бића, па и на крај | крајева самога себе, поједини прпзнаде, да без Вога и воље његове у свијету нпшта не.ма, нити опстатп може. г Вјера у Iворца бјеше Хердеру веза, која га је руководпла и с којом се усуђивао, да ироникпе у лабиргтат човјечаиске историје. Њему је посветио свој стсис: ^Твојијем сшочама^ велико суштџаааво. не видими, високи (јеније нашега рода иодносим мој? (Шсфу свијем с.мртнијем) најслабији рад : у којему сам се усудио, да исшражујем тивоју мисао 1јјг пасћ 2ПГ 21Пеи), и да идем твојијем трагом. Нека се расплину моје мисли, нека пестане мојијех нацрта, јер ће и без тога нестати облика и начина, у којима сам находио твоје Твоје трагове, трудеЋи се да их гтредам мојој сабраки. На швоје ће мислп осшати: и Ти ћем их свакоме нарашшају (п жољењу) све јасније и јасније откриваши, и још их дивнима исказивати. Добро ће бити, ако тада моје списе однесе поток заборавности и ако се мјесто њих ностане у душама л,уди још свијсшлије мисли а . (Н. Дучпк 1'аз. Исш. наук). Негативне ии рпјечице није у томе сиису, те су истине и јаке и обле, и мп смо уз њих; уз светост, вјеру и божанство, посвјећујући све у вјеру творца и његов промисао. Наше је таково мишљење, иеудаљујући се од критпке погледом на безвладаоце, анархисте и нахилисте. Такова згода даће нам се мож;|,а и биће прплшсе говорити о болести овога впјека и могућем његовом лијеку, а сад се задовољимо и са овим, што смо до сада рекли. (Написано мјесеца маја 1894. године.

ВЕСЈЕДЕ МАР. С. ПОПОВИЋА ПРЕЗВИТЕРА.

На арађелов-дан. Хки.шт* его кги Агпли егш, уки.шт! его кга кнлм егш Ђлаеочестиви ХришЛани / Прије, него што је Бог створио прве људе, етворио је свете анђеле. Анђели су невидљиви духови, слуге Божије, наши чувари и они врше вољу, Оца, који је на небесима.

Најстарији између анђела, успротиви се Богу, што је Бог створио човјека, и што му је дао разум, слободну вољу и рај да на земљи прославља име Божије. Бзега Бог са множином присташа оћера од себе, те су тако постали зли духови — демони, који у свакоме часу пакосте роду људскоме. Сваки хришћании има уза се доброг духа анђела, који га чува од свакога зла, од муке