Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

зују ; а одужићемо се њима, ако —• прославља- | јући њихов св. дан, ако се заречемо и тврдо им обећамо, да ћемо увијек њих у помоћ призивати, да ћемо им бити вијерни, искрени и послушни. А, друго ништа више они од нас и не траасе. Тако чинећи, разишли би се демони и сакрили би се од нас у вјечиту провалију. те нам не би могли ни у чему пакостити. Ми би онда биди сигурни за вјечиту будућноет. С радошћу би могли очекивати задње дане зкпвога нашега; јер се не би бојали да нам је душа пропала. За то се увијек молимо. „Анђеле Божји чувару мој свети. живот мој сачувај у страху Христа Бога, ум мој утврди и истинитом путу и горњој љубави нагони душу моју, да тобом упућиван добијем од Христа Бога велику милост". Заиста! На Ваведење. „Лгплн КЈСОЖДЖ1'* Пр!ЧМ[Т]А ЗР А|Ј| , ! УдНБИШДГЖ, КЛКО Д^КД КННДЕ КО [КАТЛА гк/лтм^-к" — припјев празнпчни. Благочес.тиви хрихиЛани ! Иа данашњи дан донијели су у Храм Господњи праведни Јоаким и Ана матер божију, најчистију Дјеву Марију и посветили су је Господу, што их је Господ у задњим данима њихове дубоке старости обрадовао необичним даром; што их је удостојио, те су на заходу свога живота могли рећи: „Сада с највећом тишпном и с радошћу полазимо на онај свијет у вјечност, јер смо оставили иза себе своју крв, своју слатку јединицу ћерку!" И, та њихова ћерка великим промислом божјим постала је царицом неба и земље. Када су је донијели у храм, свештеник Захарија узео је на руке и унио у свјатаја свјатих, што се до тада и пошље тога није удостојила те светиње никаква ћерка. И томе њезину ступању у највећу светињу сами анђели чудили су се, — како да једна дјевојка уљезе у свјатаја свјатих?! Божијој наредби свак се мора покорити; јер што он жели, никоме не смије бити противно. У младим данима нероткиња, а под старост — када се свака нада изгуби —- родити матер свијета, то само божије провиђење учи нити може.

В е . ми Гбгподт* н укл/инг з^.ш ко грлд^к Ебгд нтшгш, кт* гор^ јкат ^ н егш!" Велики је Господ, а благо свакоме, ко се срдачио у њега узда ! — П1то сте се снуждилн ви потребни и немоћни? И1то весело данас не погледате по свијету? Шта очајавате! ЈПто се не радујете, када ће Господ свакога ублажити, ко њега тражи... Задовољи^е свакога, ко желн његова задодовољства. Иаучиће свакога, ко иште Његове науке. Обрадоваће свакога, ко очекује радост И>егову. Не треба духом клонути, јер и под највећим теретом људскијех мука и невоља, када дух весело и ведро гледа, човјек не може бити уништен. Као што су пранедни Јоаким и Ана посветиии Богу своју најмилију јединиду ћерку, зато треба и ви браћо и сестре да посветите Богу пород свој. Треба да своју дјецу научите на свака добра дјела; треба да им омилите храм свети, храм православни. Но, у то сумњам! Јер како ћете својој омладинн омилити светињу храма, када ви собом не доказујете, да вам јемио храи Господњи. А, да вам је мио, ви би га сваког празника и нсђеље посјећали, да с тијем одужите својз дужности и да примјером млађима предходите : него напротив, окренули сге храму леђа., — и многи само пз обичаја кад и кад дође у Храм, а неће вазда, као што га света дужност веже. Многи се шта више подсмјевају онима који редовно иосјећују цркву гордељиво им довикујући: Гле они ће се посветити, док вазда иду У иркву" ! Аја Еелим и оће се заиста посветити; јер ко посјећује цркву, њега ће света црква научити добру; — грјешника ће обратити на прави пут, а праведник ће се јЈадовољити, прослављајући пјесмама Оца свију. Многи умијемо рећи и примјетити својим ближњима: ово и ово дужност ти је! А ми собом не ћемо ни да чујемо- шта је дужност! ? Мило нам је другоме наругатн се, а себи не ћемо да се насмијемо, кад што застранимо! Како ће те казати, да вам је мно пород, када многи трујете свој пород рђавим дјелима и примјерима. И, ко оставп иза себе рђав пород, боље би му било, да га није ни имао.