Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 92

Б. X. ИСТОЧНИК

Св. 3

како и чим друкчије, ако не подражавањем савршенствииа Божјим и доброчинствима Пресвете Богородице ? Највеће су заповести Бозвје — заиовест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, на овим се двема заповестима оснивају и из ових истичу све друге заповести, у њима су сав закон и тгророци. Будимо љубазни, хришћани, ревносни у испуњавању ових заповести — љубимо један другога, л,убимо непријатеље наше, као сами себе, а врх свега и највише љубимо Господа нашега свом душом, свим срдем, свим мислима нашим ; па по примеру Богоматере

украсимо себе смиреношћу и кротошћу, оставимо ишчупајмо из срдаца својих злобу, завист, жеђу за осветом, гордост и самољубље, те највеће и најжешће непријатеље милог нам Српства, оставимо, ишчунајмо, из срдаца својих све те и друге пороке и одпочнимо нов, Богу сличан и Богу угодан живот од данашњега дана, од којега почиње спасење и васцелога рода људеког. Амин. У Мишровици 1894. Нрерадио : Григорије А. Николић, свештеник.

Поука пред Пдашчаницом.

Шта то чинимо, браћо ? Шта видимо ? Спомињемо крстна страдања и смрт Господа нашега Исуса Христа, који пострада и умре за нае, да би нас избавио од греха, који нас мучи, од проклетства, које лежи на нама, и од смрти, која убија и тело, и душу нашу ; видимо у гробу Сина Божјега . . . Верујемо ли ми томе ? Ако верујемо, ако пмамо веру живу, срдачну; то не можемо у овим тренутцима да се не испунимо страха Божјега и љубави; — страха пред неумољивим правосуђем Божјим, које не пожали Смна Свога јединороднога, него Га предаде за нас крсној смрти, — љубави пред безкрајном љубављу Божјом нама грешнпма, која доведе Сина Божјега до таквога умора . . . Тако омили Богу свет да је и Сина Свога јединороднога дао, да ни један, који Та верује не погине^ него да има живот вечни. Страх Божји, као што вам је познато, почетак је премудрости, — премудрости божанствене, која нас наставља у спасењу. За спасење, пре свега, захтева се од нас самоодрицање, — а оно није могуће без страха Божјега, јер ми смо одвише самољубиви ; за спасење се захтева борба са страстима и жељама нашим, а та борба је без страха Божјега слаба, јер ми смо одвише немоћни; за спасење захтева се борба еа еветом и лукавствима његовим, — а та борба је без страха Божјега безуспешна, јер ми одвише љубимо свет; за спасење захтева се, најпосле, борба са исконим непријатељем нашим — ђавалом, а можемо ли га без страха Божјега победити, кад он, као лав ричући ходи и тражи кога да прождре ? Но ко има етраха Божјега, тај ће

смело и поуздано прегнути да победи неприја" теље своје, одбациће свога старога човека и обућиће се у новога. Дакле, браћо моја, са страхом и трепетом учините своје спасење; друкчије оно није могуће. А када ви, љубазни моји, у страху Божјем почнете свлачити старога човека — живот грешни, и облачити се у новога — у живот свети и богоугодни, тада вам је неопходно хранити љубав к Богу и ближњима. Лзубав к Богу дужна је бити код нас неповређена и безгранична, до готовости положити за њу живот свој : љуби Гоеиода Вога својега свим срцем својим^ и свом дугиом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом (Лук. 10, 27). Лзубав ка ближњима такођер треба да је код нас општа: ми смо обвезани да љубимо не еамо пријатеље, него и непријатеље своје, — да љубимо тако, као што љубимо себе, — да љубимо не штедећи ни живота свога из љубави ка ближњима : од ове љубави нико веИе нема, да ко душу своју иоложи за иријатеље своје. То је ето друго сретство неопходно за спасење — љубав к Богу и ближњему ! ЈБубав, љубав искрена, из срца и душе има сву силу да нас одушеви на све подвиге истинито хришћанске; без љубави ни корака не можемо учинити на путу спасења. Но потребно је знати, да ее љубав не добији у један пут, него постепено; у почетку она бива слаба код нас, за тим мало по мало, с дана на дан расте и најпосле тако се разгора, да јој пламен обухваћа сво наше биће. Таковим начином у страху Божјем јесте почетак нашега спасења, у љубави је крај његов; а у средини — подвизи