Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 201

У опће у нашем животу пуно је празновјериде. Ми још вјерујемо у бацање карти, разметање граха, пророковарве на длану, вјерујемо да човјек може екупити зле духове и питати их за ово или за оно и т. д. Томе је свему узрок онај дух у кући, т. ј. породично васпитање. Расплаче ли се дијете, не знају га друкчије умирити, него зову бабу с гвозденим зубима, удри у врата и т. д. Дијете одрасте у страху ц док не одрасте не смнје нз куће, чим се почне сумрак хватати. Па и кад одрасте остане му клица страха, не емије проћи крај гробл,а, привиђа му се; мори га мора. У мјесто оних лажннх гатки на сијелима и прелима боље је да се читају корисне књиге. Учитељн и свећеници, ако хоће да буду прави учител,и народни, вал,а да ово зло искоријене. Вјеровати у којекакве бабје гатке највећа је лудост. Празновјерица се може држати само ондје, гдје царује незнање; напретком школе нестаје празновјерице. Само ее може кукавици привидјети. Ко се боји мрака разумије се, да му се морају јављати којекакве слике, али не неке слике, Бог зна какви духови, него он нх сам себи сгвара, дакле сам се себе боји. А под „вамппром" може се каткад заиста појавити какав живи вампир, на пр. ако је гдјегод остала млада а богата удовица, онда се највећи лопови обличе у којекакво одијело, па плаше неразумне, само да им је слободно тјерати подли занат. Томе вамппру не треба баш „глогов колац", може се он смприти и буковим и растовим и каквим год хоћеш Тако су се у неком селу у Румунији неке године појавили невал.алци, па ишли као вампирп, сељани невјешти и луди наравски одоше на гроб неке сироте старпце, ископају је и спале. Грдне ли лудорије! Наша црква осуђује празновјерицу. Она је одредила за опе, који врачају на разне начине и оннма, којима им нду п траже од њих помоћи, да се по впше година не прпчесте. Настојмо, да се ово зло унпштн. Најпослије : в.) У нас има доста и непоштења у ширем и ужем смпслу. Је ли отац псовач или нначе непоштен, ДЈеца неће бити боља, јер дијете све ради, што види од старијих. Некад је био невал.ао обичај, да прп женпдбп отац младожењнн мора управ купити

невјесту ; најприје се иде пити, па онда колико отац невјестин иште, пријател> мора дати. И ако је то још обичај у неким крајевима, ипак све више гине и уступа мјесто једном „модерном" злу мало већем. На жалост ово се зло све више у нас одомаћује. Ми примамо, од других иарода баш оно, што је најгоре. По томе „културном" обичају ни једна се дјевојка не може добро удати, ако нема новаца. 0, 1 ;етрога! Кћи највећег богаташа може чинити што хоће, непоштена бити, дуга језика, лијена, невјешта у раду, па нпак наћи ће добру срећу; новац ће је удати за неког „господичића", који је као и она н рећи ће се: „нашла слика прилику." А шта ће сирота дјевојка, која је и лијепа и радина и поштена и све ? ЈБој је запријечено да дође до среће, јер новца нема. Око ње облијеће какав лажљиви богаташчић, обећава: узеће је, а намјера му је са свијем друкчија. Најпослије је остави, а често и осрамоћену. У нрвом случају не зна шта ће, јер је све просце због оног одбила и врло ријетко да ће се икад удати; у другом опет зна шта је чека, образ је бацила под ноге, не нада се више никакву добру, зажмири, проневаљали се или очајно прекрати живот и сврши. Ето то је плод оног будаластог обичаја. А шта очекује ону дјевојку, која није ни једно од двога нанрнјед реченог учинила Ни њој није бол,е, јер новца нема, па имала сва својства добре жене и домаћице узалуд. Може се намјерити на мужа лопова и пјанца, па неће никад нмати мира. Док се она невриједна вози у најсјајнијим колима ова се мучи цијелог вијека и ради. И то је један од најглавнијих узрока, што жене траже слободу (еманципацију), т. ј. да имају права као и л>уди. Осим тога у нас је заостало доста од оног ередовјечног обичаја, јер се и данас гледа на некакво племство. Ако нијееи кол>еновпћ ,чувене породице, у кратко „господин", био какве му драго, ма и најпоштеније породице не ће за те поћи кћн иоле богатијега. Узалуд, што се волите, узалуд, што поштено заслужујеш хлеб, па не ћете ни једно гладовати, узалуд што ће му шћп с тобом бити задовољна, воли је он дати ономе улицканом, па нек су му празни џепови. Нек му је кћи „госпоја", па је ту све. Мјесто да богатији људи удајућ евоје шћери за сиромашније поштене и вриједне момке потпомогну другу српску породицу — а особито они, који