Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 202

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

више никога немају, — они их удају за оне, који еу Бог зна одакле. Тако мадо по мало прелази имање сриских породица у ту ђе руке и тако сами себе рушимо. Па зар не би било боље. да оиај, који има, уда своју шћер за каквог доброг момка, те га учиии својим нашљедником и сачува име своје породице ? То је непоштење, које на први мах не пзлази у својој боји, али кад се мало бол.е у њега загледамо, позна се лако. Има још непоштења у нашем раду, гдје грамзимо за туђим и отимамо и јавно и тајно од других. Али има још непоштења у узвем смислу, како ту ријеч обично народ узима, а то је непристојан и развратан живот. Та врста непоштења јако напредује сваки дан; погледајмо наше младиће како су испијени, а могу ли руменији бити, кад сву ноћ тумарају по мјестима, гдје се ништа не добија за здравље, већ штетује. Младић се нађе с друштвом, па хајде с њим' „и у ватру и у воду." Ако младића тјера нагон баш толико, нек се жени. Истина немогуће је данас рано се зкенити, јер не постаје се лако свој човјек, но може свак и то дочекати, само нек га гадни разговори и друштво не уепаљује. Данас се слабо зкене, а то је управ највећи узрок простшгуцији (неваљалом животу, јавном блуду). У мјесто да се раденик ожени, па мирно живи с породицом, да му има ко урадити по кући, зготовити јело, у мјесто весеља породичног он иде из радионице у непристојна мјеста, па се весели. Јадна ли му весел.а ! П1то

је данас заслужио, ноћас ће потрошити ; сутра је немоћан, јер није спавао, не може толико ни да ради ; тако данас тако сутра и најпослије изнемогне и умре негдје у болници. Али нек се чисти сметље, кад не вриједи. Жалост је, што понајвише ти неуредни људи оболе и то не оболе од друге болести као људи, већ од најгаднпјех болести, које посрамљују достојанство човјечје, од болести најужасније, од сиФилиса, Фрењка. Ако се болест развије, почиње човјек још на земљи трунути, ране га свуда обузму и најпослије у највећем сраму нестаје несрећника са свијета. Оспм тога с неуредним је животом спојено обично : пјанство и псовка. Од брака нема ништа бољега за дуг, миран и срећан живот. Без породице нема ничега. Само она може одњеговати врлине. Желимо, да се обратп пажња на брак какве заслужује. Изнијесмо ово неколико тачака на стављено питање. Једно лично мишљење не може вриједити, јер Бог једини зна све само Он један, а ми смо говорили онако, како ми мислимо. Цнљ нам је била, да друге паметније побудимо на то за нас животно питање, да га расправе, јер ако овако буде и даље потјерало, моћи ће се и на нас Србе управити оне пророчке Вишњићеве ријечи : „Друмовн ће пожељет' Турака, Ал' Турака нигдје бити неће." У Ђ. 23. свит. 1895. С. С.—Ћ.*) *) Иреиоручујемо г. г. читаоцима овај чланак непознатог писца. Ур.

Ангдиканска, црква. Секте : методисти, баптисти, квекери (Ђаставак). Гомиле народа скупљаху се, да чују његову одушевљену проповијед и враћаху се потпуно увјерени у његове ријечи. Број његових нарасте тако брзо, особито међу сељацима, те се од њега препаде 1649. г, презвитеријанско свештенство: Фокса затворе и запријете му смрћу, ако не престане проповиједати. Но ни пријетње, ни затвор не могоше га устрашити ; његову науку приме сви послужитељи и тамничари и најпослије, његовп безбројни присташе купише му слободу, Кад се је ослободио, још их је више пристало уз њега, јер су сад на њега гледали

као на страдаоца за идеЈу и он сад поче много емјелије проповпједати. Сад он ступи у препирку с ученим протестантским богословима и једном уђе у презвитеријански храм и пред свим скупом откри своје учење. Презвитеријански га свештеници туже суду, да руши молитвену тишпну храма. Фокс дође у суд с кожном капом на глави, а један га чувар реда удари по главп говорећи : „незналицо, зар ти не знаш, да се пред судом стоји гологлав ?" Фокс се ни мало на то

онога, да га удари и по другом образу. Суднја