Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 308

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

клевети, други, познавајући непорочни живот Григоријев, стадоше с негодовањем тјерати безобразницу. Но она стаде још јаче викати, тражећи новце. Можемо си преставити, што је претрпио невини младић, у таком положају! Од стида обори он очи, и као невина дјевојка само порумени, и не рече ни ријечи! Најпослије окрену се он к једном свом пријатељу и рече му: „подај јој, молим те, колико тражи, да што прије оде и да нас остави у миру." Овај плати и — што клеветница прими у руке новце, одмах у^е у њу бијес. и она се сропошта на земљу, стаде страшно викати, шкргуташе зубима, бацајући пјену тако, да се сви пренеразише, гледајући несретницу . . . А бијес је мучаше дотле, год се св. Григорије није помолио за њу: тек је онда пусти бијес. Има таких примјера у животима светих. Тако строго казни суд божији клевету још овога живота. И праведан је суд Божији. Колико има поштених и добрих трудбеника, колико светих људи, које је клевета оцрнила? Но шта ја рекох — свешш? Зар се није она дотакла најсветијега ме^у светима — самога спаситеља нашега, зар нису и њега, јединога безгрјешнога, називали — пријатељем митара и свију грјешника, — зар нису говорили о њему, да он изгони бјесове силом кнеза бјесовскога, да је он — богохулник, противник кесарев и друго што-шта? Кад је већ злоба људска могла да оклевета онога, који је могао у очи клеветницима отворено рећи : ко да ме иаобличи ради гријеха ? — То шта могу очекивати од тога људи, били они и свети, па ипак људи, ипак немоћни створови, као што је речено: ако и седам жуша иадие ираведник, ожш усшане?! (приче 24. 16.). И један сам Бог зна, колико биједе невине поднесе људи доори и поштени, само за то, што какав-

год завидљивац, раструби о њима хрђаве гласове. — Но и невини страдалници имају утјеху: то је свједочба њихове савјести о томе, да су они невини у гријеху, који им се приписује. А какво задовољство налази клеветник у томе, што срамоти и каља добро име ближњега? — То ти је питање! Та ако и има у клеветању бл ижњега, какво задовољство таково није никако човјечански : то је проста — сатанска наслада, јер само се сатана, ђаво, отац сваке лажи и клевете, може тјешити несрећом и срамотом људском! . . . И хвала Богу: тако гадних клеветника, с тако неваљалим срцем, нема много ме^у људима, но знате ли, браћо моја, да се по тумачењу св. отаца под клеветом разумије не само јавна лаж и безобразлук, који се баца на недужнога ближњега, него и то, кад се разлашују и разносе његове слабостии пороци, суде и осу^ују гаиз зависти, злобе, или просто што су тако научени, да зло суде и осуђују ? А колико сплетака и разних гласова настане од те клстве? Човјек — клеветник раван је човјеку, који је заражен колером. „Човјек, заражен колером, окужује онога, ко слуша клевету, Од заражена човјека прелази колера на другога, од другога на трећега и тако на све људе, ако се не чувају: тако и од клеветника чује један клевету и каже је другоме, други трећему, трећи четвртоме, и тако сви чују и окужују се клеветом. И тако, хришћанине брате, видиш ли, како је велико зло клевета, премда се данашњи хришћани ничим тако не тјеше и не насла^ују, као клеветом; јер о чему се највише разговарају, него о овом или оном биједом грјешнику? Клеветник шкоди и ономе, кога опада: јер га језиком својим посијецагоренего оштрим мачем. Шкоди исеби: јер тешко гријеши.