Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 323

ЕБеговој св. вољи покоравати се, и бити задовољан с оним што наи је од Њега — Бога; а клонити се свега онога што је противно драгом Богу и Његовим св. заповиједима. А како ми не би све то чиниии и волили Га свијем срцем својим, кад Он нас ствара у утроби материној, те по Његовој се вољи рађамо и на овај свијет долазимо; Он нам ето даје живот, даје здравље; по Нзеговој вољи сунце нас грпје ; даје кишу те нам орошава наша поља и њиве; Свој божански благослов излива на земл>у, те нам доноси сваке плодове, који су потребни за опстанак нашег тјелесног живота овдје на земл.и. Сва земаљска, као и небеска блага, Он нчм даје, једном ријечи: Он се о нама брине, као добри отац о својој дјеци. Из своје превелике очпнске љубави, Он је послао на земљу свога Јединороднога Сина, да спасе цио род човјечији и да стсине проклетство са л.уди, које је учињено Његовим правосуђем, због учињеног гри јеха наших праотаца, — Адама и Еве. — Угстовио је вр;чно блаженство у свом царству небесном; а да би се наше душе припремиле и удостојиле вјечног блаженства у загробном животу. Његов Јединородни Син, а наш СпаситеЛЈ Христос, установио је овдје на земљи св. цркву, св. тајне и црквене служитеље свештенике, преко којих добијамо невидљиво благодат божју, — помоћу које нам се и опраштају наши гријеси, ако се искрено покајемо, те се ослобођавамо сваке казне, која би нам због њих — гријеха сљедовала. Па сад добро знате и видите, драги хришћани, колика нам добра преблаги Бог чини, па како онда „свијем срцем својим, и свом душом својом", да Га не волимо; да се ЊегОвој св. вол>и не покоравамо, и да Његове св. запо виједи не пзвршујемо ? Иобожни хришЛани! Осим што смо дужни вол>ети драгог Вога, треба хришћани, да и друге Богом установљене светиње волите и л>убите, као н. пр. св, вјеру српско-православну, вјеру наших ђедова и прађедова ; коју они очуваше и нама у аманет оставише, да је и ми чувамо и не повријеђену нашем млађем нараштају предамо. Тако исто треба вољети, и што чешће посјећивати св нашу православну цркву, јер се она се брине за спасење нашпх душа, она у

својим молитвама проси од Свевишњог Творца, да нам подари здравље и дуг живот, и сваки напредак овога свијета; а соне стране гроба да нам опрости наше гријехе и подари души ра ]Ско насеље у царству небеском. Ми ниг^је на другом мјесту, хришћани, не можемо нашој души дати такве утјехе и задовољство као у цркви ; редовно долазити у цркву и искрено Богу се молити значи : да се ми својим земаљским животом користимо, п припремамо се за онај вјечни будући живот, а тако и треба да буде, јер циљ нашега земаљскога живота и јест припрема за вјечни душевни живот. — За то вам опет кажем хришћани, волите Богом установљене светиње, а одбаците од себе свако сујевјерје као вјеровање : у неке гатаре и врачаре, од којих многи траже лијека, у вријеме какве нужде н болести ; а у таквим приликама, треба се најприје сјетити једнога свемогућега-Бога, Њему се молити, од Њега помоћн просити, а не заборављати на Њега и на његову помоћ. Ми знамо да је драги Бог милостив, па кад ми тражимо помоћи од којекаквих варалица и приснувалица, а не тражимо од Њега, од Његове св. цркве и њених служилаца — свештеника, ми онда навлачимо на се гњев божји, те ћемо патити онда још и више, јер ће нас божје правосуђе казнити. — У случају заразних болести, треба потражити љекара-(доктора), јер драги је Бог створио љековите траве, од којих се човјечијим разумом и вјештином праве љекови који нам могу бити од помоћи и користи. Све то чинећи човјек мора молити Бога за помоћ и уздати се у њу, јер без Његове помоћи заиста нема помоћи. Добожни ХришКани ! Друга нам заповијед божја налаже: да љубимо ближњега свога т. ј, свакога човека као самог себе. — Па шта значи то ? — То значи: да ми сваком човеку добра желимо; да својим имањем помогнемо онима, којима је потребна помоћ, као н. пр. : сиромашнпма, кљастима, слијепима и онима, који су у опште постали боасјом вољом н« способни за рад, те не могу да своје тјелесне потребе подмирују. — Тако исто треба да помажемо колико смо могућни —- Богом установљене установе, — цркву и школу, двије најсветије и најпотребитије чињенице у друштву човјечијем.