Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 413

какав у „непотггуно освјештаном храму"; п на основу та два места закључује, да „у тронисану храму тронисани антимпнс не треба", него да „тронисани антиминс" има бити само у потпуно неосвјештану, у нетронисану хриму". По из горњих места „Србуље" не зна се и знати се не може, какав антиминс има бити у „тронисаном",а какав у „нетронисаном" храму. Из тих се места види и дознаје само то, да се у „нетрониеаном" храму не може и не сме служити само на једном малом, него на два, великом и малом антиминсу; — а какав је велики, и какав је мали: има ли у оба антиминса, или само у ^едном, и то у ком, великом или малом антиминсу св. моштију — то се из тих места дознати не може. Да дознамо, шта је велики, а шта мали и какав је велики, а какав је мали антиминс треба по „ ИзскстУи оучнтмном^" Д а ви Димо шта ; има бити на престолу: „Нд престол^к (осим антиминса) подовает г ћ вути срачиц/к единои, кторои ТндТтТн, сил4и во престол^к и^д-ккаЈтсА до ЗЈ/Илн : на же лТтонт*. «5 тонклги) н г8стлги> пллтна, или шмковуи , на ншже ан= тТлГТнгк простираетсА, н лгкрогс такокмиж«, какокии ^антТ/ИТпск ". Дакле на престолу има бити: срачица, врх срачице нндитија, па индитију долази литон, који је „по мери" као и антиминс, и којим се „обично омотава антиминс". („Литургпка" Н. Гр. Живковића стр. 9.) Тај „литон", то и ништа друго јесте „велнки антиминс", у који је антиминс омотан, и којп се „простире" на почетку службе. А „мали антимпнс" то је прави антпминс, који се развија по читању јеванђеља". Да у „литон", као у антиминсов омотач св. моштн доћи не могу,—јасно је и разумљиво по себи; а да у антиминс св. мошти доћи могу, управ морају — видесмо напред. Оба приведена места „Србуље" казују само то, да свештеник при свршавању св. литурђије треба на престолу, да има и велпки антиминс (литон) и мали, прави антиминс; п да греши, ако службу божју свршава и без литона, а без антиминса се св. литурђија свршити и не може и не сме, па био храм „тронисан, или само освећен, —

Осим тога мислим да се у другом делу „Србуље", — који сам ја прво навео — оно тронТесана" нема узетп у строгом смислу, него у смислу „освећсна" црква. У новосазиданој цркви не сме се свршавати и свршити св. литурђија, док је није осветио (троносао) сам архијереј, или док је не освети од архијереја овлаштени јереј. Па опај свештенпк, који би знао, да прква није ни онако, ни овако освећена, па би ипак дрзнуо у тој црквп св. лптурђију свршити — да како да бп грдно згрешио и под тешку одговорност и казан потпасти имао. Узмемо ли пак, да се оно тронмсднл цер= КОК^к" има разумети у строгом смислу речи, онда бп могли и морали мислпти и закључивати, да се пређе сваку цркву архпјереј осветио („троносао"), као што би то, по правплу, п требало Д а буде. * Име и назив „актиминс" не трпи, но свакако не потребује никаквеблпже ознаке никакова додатка, |никакова придева. Називати антиминс „малим" за разлику од — тобож' — „великог" антимпнса — није потреба, јер „Србуљски" велики антимипс — као што видесмо — није ништа друго до ли „литон". Па како тај т. зв. велики антпмпнс има своје посебно име: „литон", које су у литургпкама употребљује, — то кад се рекне „антиминс", сваки ће разумети п мислити на „антиминс" у строгом смислу речп, а на „литон" нико ни помишљати неће моћи. Називати антиминс „тронисаним", и тиме хтети рећи, да су у антиминс св. моштп уло жене — нпје дозвољено, јер се тиме указује на „нетронисани" антпминс, у ком св. моштију није, а таког антимннса нема и бпти не може п не сме. — У антиминс имају св. мошти уложене бити, па било да ће он доћи на престол „тронпсане" или „нетронисане" цркве. На престолу „нетронисане" цркве има бити антимннс са св. моштима за то, што се св. литурђија само па моштима св. мученика свршпти може и сме; па кад честица св. моштију није у престолу, имају оне бнти у антимннсу. На пре толу „тронисане" цркве има бити и опет антиминс са св. моштима за то, што има и може битн елучајева. да се св. литурђија, у св. црквп отпочета, прекинути