Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 271

нам разумл>ив, ако се сјетимо, да ее у њему иоказује опћенити приниип васпптања, исказани Русом поставившим ее против искуства и непри родности васпитања. Песталоције такојеразвио тај принцип прахтичким подробностима и усвојио у своме методу учење религиозно, почињући не семпиричкога појма, већ идеаинога, не дјејателношћу петчустава, већ дедиктивном еинтезом, мање свега, могадијаше наћи мјеста код Песталоција. У свој обширности дјејателности Песталоције у разним градовимаи школама, ми невидцмо опредјеленога одношаја његовога к закону божјем; он се није ријешавао избрисати га из школске програме, но је огранпчавао број предавања^ забрањивао је предавање катехизиса, ограничавајући се нравственим и историјским истинама ; долазио је до закључења, да је религија дјело савјести, да ју је немогуће учити, да је школа немоћна у томе одношају, те религиозно образовање да је потребито оставити породицп и цркви, — а не школи, којој је задатак друга и пета идеја надзора у обучавању, говораше Песталоције, да бјеше не толико формалним методом, већ да је произвађала реформу садрзкавајућу елементарну обуку; предметом тога последњег стајаше реално знање; тијех врста признавани бијаху јединствена педагошким, и, бијаху унешени у школу; они одређиваху строј учења, који са свим могадијаше осјетити пресгавник и служитељ цркве. Уплив Песталоцијев бјеше велик; његово значење поглавито — по нашем мнењу — састојало се наиме у образовању педагошке као науке; са његовим временом питање о васпитању 1 престало је бити традицијоналним меканичкијем процесом, принадлеасећим коме опадању, он је био предметом научне анализе, критика и испитање; филозофи, пјесници, теолози, психолгои, говораху о њему једногласно као о веома вазкноме предмету. Кердер је писао шпецијалне трактате о образовању 1 ) ; странице Гетевскога „Вилхелма Мајстера" пуне су описа његових фантастичких школа ; Ж. П. Рихтер сачињава цијелу систему ваепитања 2 ); Кант је читао по педагошки лекције, А ) Сачинење Кодерово по педагогики: Зсћи1луе8еп, — : 6гш1(1гЈ88 V. 1Јп1егг1сћ1е8 1 јип^еп Ас11тј>'еп — Меа1 ејп ег 8сћи1е. 3 ) Гласни еастав Рихтера — 1.е\.чпа, о(1ег Егајећ1ећ 1ећге, 1808.

Фикт у својијем „Говорима њемачкоме народу" не једном се обраћао к питању о васпитању; Шелинг је саставио „Лекције о методу академијскога учења"; чак феноменологија Гегеља пуна је анализе дјетинсЕсога ума 3 ); Шлајефмахер руководи нас са педагогијским питањма одвојеном мјесту својијем богословскијем учењама; Бенека и Гербарт пишу посље својијех психолошкијех озбиљна педагошка истраживања 1 ). Васпитање је постало предметом опћенитога тумачења и задаћом науке; појавила се педагогика као потреба за гимназије, за ниже школе и све разреде школа. Резултатом тијех испитивања бјеше свеонће убјеђење, да је дјело обуке и наставе сасма корисно, да то искуство подлежи законима, изучавање којијех, да је дужно бити обвезним свакоме кандидату на научноме пољу. Владе једна поред друге позиваху к себи Песталоција због устројења школа и предавања лекција нове дидактике; Песталоцијани постајаху привилегиранијем учитељима, из себи сазињавали нову серију педагога, пред којима би уступали мјесто стари даскали из духовенства са својим простодушним одношајем к дјелу образовања. Разлпчитост тих идеја и других показивала се не толико у методичкијем пријемима, већ и у разлици самога погледа на евијет, који пријем, жељаше се у дјеци, те према томе, напрезаху се снаге к томе ти и други подагози. Црквени се учитељи звурише приправити ученика к будућем загробном животу, Пееталовцијевци — животу земном; први у својој теологијској та.чци погледа видише у дјетету квар првородним гријехом, које може усавршити тек божанствена благодат, а за то у начелу васгштања сматраху акт крштења, други — са свога антропологијскога погледа впдише у ученицима удивително организовано суштанство — биће с прекрасним задатцима развчћа, свршавајућег се независно од религиознијех фактова; први се стараху у ученика улити осјећање црквене догматике, други учише дјете човјечијој истини, тражегве и разума, учише к добру и красоти у његовоме земноме смислу; први вођаху обуку деруктивно, иђаху од обће, готове истине, предложене у одкровењу, други — индук°) НедеГа Агтсћ1еп ић. Егмећип^ и. ТЈп1егпсћ1, ^евашт. и. ^еог{1п. и. Тћап^олу 1853. *) Сачинеље Бенеке: Васпитање и учење преведено на руски језик Весселеи.